Прича о бициклу Дон Пуза. - Вероватно сте већ много пута видели ову слику, али сигурно нисте знали за праву причу иза овог несвакидашњег призора.
Једна од урбаних легенди каже да је то бицикл момка који је 1914. године
отишао у рат и никад се више није вратио. Његови родитељи су бицикл, као
успомену на њега, оставили крај дрвета, а време и природа су затим сами учинили
своје. Како је дрво расло, гутало је
део по део бицикла, тј. расло је око њега. Међутим, ова прича садржи неке
недоследности. Прва је чињеница да САД нису ушле у рат 1914. године против
Немачке, већ тек 1917. Друга је величина самог бицикла. Он изгледа
каодечји бицикл – највероватније власништво неког десетогодишњака,
а Америка није слала децу у овај рат. Трећа је чињеница да овај модел
бицикла уопште није ни постојао у време које му се приписује (почетак 20.
века). - Уопште не морамо да се враћамо чак у 1914.
годину како бисмо разоткрили
мистерију бицикла у дрвету на острву Vashon у Америци. Довољно је да се вратимо само
до 1950. Ово је бицикл из 1950. године и припадао је осмогодишњаку по
имену Дон Пуз.Причу о томе како је овај бицикл постао једно са дрветом и
ушао у легенду испричао је сам власник бицикла, који данас живи у Kennewick-u као
пензионисани заменик шерифа – за Seattle Times.
Он је детињство провео на овом острву. Живео је ту све до 1992. године. Пуз је испричао новинарима како је 1954. године његов отац погинуо у пожару, оставивши супругу саму сапеторо деце. Породица је неко време живела од донација осталих становника острва. Управо негде у то време почиње и прича о чувеном бициклу, који је данас туристичка атракција.
“Добио сам овај бицикл и могу вам одмах рећи да ми се никада није допадао. Изгледао
је као трицикл, само на два точка. Гуме су му биле тврде, а дршке танке” –
испричао је Пуз. Када се са породицом преселио на подручје које је некада било
мочвара, понео је са собом и тај невољени поклон. Једног дана га је у игри једноставно заборавио крај неког дрвета у мочвари и није се вратио по њега. Био је срећан што га се коначно оатарасио. Међутим, када је 1995. године отишао у посету сестри, која је
остала да живи ту, она га је одвела да му покаже локалну знаменитост. “Па то је мој бицикл!” – узвикнуо је Пуз не верујући својим очима. “Ни у једном тренутку нисам посумњао да је то мој
бицикл. Ипак, ни дан данас према њему не гајим никакве емоције. Не мислим о
њему као о свом власништву. бацио сам га још давно. Сада он припада дрвету” – објаснио је Пуз.
Данас је бицикл у дрвету позната туристичка атракција и, као што смо већ поменули, локална знаменитост. Са њега свакога дана нестају делови – људи их вероватно узимају за успомену. А локално становништво се труди да легенду одржи тако што стално замењује делове који недостају. Дрво о којем је овде реч је стари јавори под заштитом је државе. Верује се да
ни у време када је бицикл остављен крај њега није било младо, јер младо
дрво не би могло да подигне тако тежак предмет у висину. Радило се
највероватније о већ стасалом дрвету, на које је неко окачио заборављени
бицикл, а оно га временом “прогутало” и присвојило га као део себе.
= преузето>>>>>>>>>>>>>
Нема коментара:
Постави коментар