Тајни језик дрвећа
Дендрокронолози, стручњаци који се баве проучавањем годова користе податке с дебла како би сазнали нешто више о томе како се мењала клима. У добрим годинама, када у сезони раста дрвеће прима довољно топлине и влаге, стабла снажно расту, а њихови годови су широки. Када је лоше време, годови су посебно танки.
Код биљака које живе у тропском и суптропском подручју, где су услови мање-више уједначени, годови се не могу разграничити. Такође, код стабала која расту усправно, годови су концентрични, док су код оних која су коса и више хоризонтална, годови ексцентрични.
Проучавањем узорака годова код дуговечних стабала, дендокронолози су проанализирали 7.000 година и успели да израчунају тачне датуме догађаја из историје Земље, као што су на пример краћа раздобља ледених доба.... (из једног новинског чланка)
Пејсажи Мозамбика
Сурбита(р)
уторак, 15. август 2017.
понедељак, 14. август 2017.
недеља, 13. август 2017.
Како човек понекад обмањује себе, мислећи да има љубав према ближњем
Објављено је 13.08.2017.
Арх. Лазар Абашидзе
Dokle će, majku mu? / Branko Čegec
Branko Čegec |
Kultura knjige u maloj, beznačajnoj zemlji, čija se veličina gradila iza iluzionističkih paravana jedne brižno isplanirane prijevare, iz koje je, nakon što je temeljito počišćena od svakog oblika vrijednosti, ponajprije od materijalnih, a onda i svih drugih, dakle, kultura knjige u zemlji čiju beznačajnost legetimira i tzv. puk (na izborima) i tzv. establishment, u zemlji koja svoj identitetski pupak u formi ”nacionalnog jezika” brutalno i beskompromisno odsijeca na razini obrazovanja, na razini književnosti, na razini lingvistike, izgubila je svako uporište i sigurno zakoračila na ”put u nepostojanje”, kako je to ”lijepo” nagovijestio Mihalić prije više od šezdeset godina, put s kojega bi je mogla skrenuti jedino neka ozbiljna ”kulturna politika” (što god to značilo), neki minimum konsenzusa preostale pameti koja još nije ishlapila, ako je tu pamet uopće moguće okupiti pod nekim kišobranom, osim pod ”kišobranom” razorne ekspolozije kapitala kojemu se živo jebe za nekakve male zemlje sa svojim malim jezicima, svojim malim književnostima, svojim malim i patetičnim intelektualcima i drugim malim pimpekima. Jebanje ionako već odavno nije u sferi razmjene erotske energije i nekakvih smiješnih emocija, kako nas lijepo podučavaju profeti neoliberalne apokalipse, jer u njihovim je, samo njihovim rukama i batina i tratina.
A pod mekim tepihom industrijskog travnjaka, pod dupetom lutke na napuhavanje, jedino je sigurno mjesto svakome autonomnom mišljenju, svakoj kreaciji u književnosti i drugim umjetnostima, svakoj ideji razlike, makar ona bila samo na razini maloga, smiješnog jezika, koji prevodi velike, smrtno ozbiljne književnosti, s njihovih velikih, smrtno ozbiljnih jezika i tako održava iluziju o malom jeziku koji se opire, raste, razvija se… Dokle će, majku mu?
= izvor: videti više Tihe lomače: Uvodnik u novi broj časopisa za knjigu Tema (1-2-3., 2017.)
Branko Čegec – Prozivođače magle i šibica smeta
Branko Čegec govori o jeziku kao mjeri značenja riječi a ne njihove potrošnje, o stvaranju Quoruma i svojoj književnoj generaciji, o pisanju kao jedinstvenom individualnom iskustvu, o ideji geta kao prostora kulture i nadi da se, ipak, preživi.
Razgovarao: Marijan Grakalić
Grakalić: Povod ovom razgovoru, naravno ne i jedini razlog za njega, tvoja je nedavno objavljena knjiga ”Pokret otpora”. Nekako se čini kao da ne postoji potrebniji naslov danas na policama knjižara kada se zbilja doima kao prizorište smrti kulture. U tim kratkim zapisima, ima ih četrdesetak u toj knjizi, dotičeš se mnogih općih ali i konkretnih pitanja i dvojbi. U stvari, čiji je to ”mrak na svijetlim stazama” ostaje baš ono upečatljivo pitanje. A odgovori?
Čegec: Proizvodnja mraka najuspješniji je opći, pa i kulturni proizvod zadnjih dvadesetak godina. Da je priča pomno isplanirana posve je jasno kada se nakratko upali šibica i pogleda što je sve pod okriljem toga mraka „zamračeno“, preseljeno u sfere fantazije brižnih sanjača „hrvatskog sna“, koji su s rukom na srcu uspjeli uništiti sve što nisu prije toga uspjeli ukrasti. O kulturi u tom kontekstu nije nimalo lako govoriti, jer je ona uvijek bila pri dnu, a sad je duboko pod zemljom, makar još daje poneki znak života… Možemo li je reanimirati pitanje je koje nužno vežem uz pitanje može li se, ima li se na čemu reanimirati ova zemlja, ili će nas posve prekriti korov, „snjegovi i šaš“?
Čegec: Proizvodnja mraka najuspješniji je opći, pa i kulturni proizvod zadnjih dvadesetak godina. Da je priča pomno isplanirana posve je jasno kada se nakratko upali šibica i pogleda što je sve pod okriljem toga mraka „zamračeno“, preseljeno u sfere fantazije brižnih sanjača „hrvatskog sna“, koji su s rukom na srcu uspjeli uništiti sve što nisu prije toga uspjeli ukrasti. O kulturi u tom kontekstu nije nimalo lako govoriti, jer je ona uvijek bila pri dnu, a sad je duboko pod zemljom, makar još daje poneki znak života… Možemo li je reanimirati pitanje je koje nužno vežem uz pitanje može li se, ima li se na čemu reanimirati ova zemlja, ili će nas posve prekriti korov, „snjegovi i šaš“?
Grakalić: Još jedna nova knjiga ”Zapisi iz pustog jezika”, a pojavila se istodobno s gore spomenutom, također predstavlja kritičko propitivanje svega što nas okružuje kao svojevrsne sublimacije društvenog okruženja. Negdje sam primijetio kako je nazivaju i ”dokumentom kaosa” jer se u njoj u rasponu od grafita pa do poezija potkopava čak i vlastit jezik.
Čegec: Ja mislim da stvar stoji malo drukčije, barem kada je o jeziku riječ. Ta je knjiga, naime, pokušaj oživljavanja jezika kojega su mediji dotukli beskrajnom relativizacijom, osakatili ga do razine na kojoj riječi znače sve, a sve je jednako ništa. Pojmovi su posve izlizani u ispraznosti tzv. „celebrity kulture“, mediji više ne prenose poruke, jer im to nije ni važno: oni pumpaju iluzije o nekom imaginarnom životu, u kojemu bi riječi sa značenjem, „riječi i stvari“, kako su to nekad lijepo govorili teoretičari kojima je jezik značio sve, poput Michela Foucaulta. Moja je knjiga pokušaj upisivanja značenja u jezik opustošen medijskom potrošnjom, s time da se često koristi zaoštravanjem apsurda iz javne uporabe kao nekom vrstom protuotrova. I ja, naime, moram nekako govoriti o aktualnom vremenu, a ne mogu to činiti mimo aktualne slike jezika. Proces profanacije života u našem vremenu odvijao se na svim razinama, ne samo u jeziku, ali je u njemu strašno vidljiv, jer pod etiketom totalne komunikacije mi smo zabrazdili u sferu ne-komunikacije, komunikacije u prazno, u kojoj svi govore ali nitko nikoga ne čuje.
Čegec: Ja mislim da stvar stoji malo drukčije, barem kada je o jeziku riječ. Ta je knjiga, naime, pokušaj oživljavanja jezika kojega su mediji dotukli beskrajnom relativizacijom, osakatili ga do razine na kojoj riječi znače sve, a sve je jednako ništa. Pojmovi su posve izlizani u ispraznosti tzv. „celebrity kulture“, mediji više ne prenose poruke, jer im to nije ni važno: oni pumpaju iluzije o nekom imaginarnom životu, u kojemu bi riječi sa značenjem, „riječi i stvari“, kako su to nekad lijepo govorili teoretičari kojima je jezik značio sve, poput Michela Foucaulta. Moja je knjiga pokušaj upisivanja značenja u jezik opustošen medijskom potrošnjom, s time da se često koristi zaoštravanjem apsurda iz javne uporabe kao nekom vrstom protuotrova. I ja, naime, moram nekako govoriti o aktualnom vremenu, a ne mogu to činiti mimo aktualne slike jezika. Proces profanacije života u našem vremenu odvijao se na svim razinama, ne samo u jeziku, ali je u njemu strašno vidljiv, jer pod etiketom totalne komunikacije mi smo zabrazdili u sferu ne-komunikacije, komunikacije u prazno, u kojoj svi govore ali nitko nikoga ne čuje.
= više>>>
понедељак, 7. август 2017.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
Поучан коментар
култ урапре 8 месеци
Цркве су у Србији почеле да пропадају 1945. године, и зато нам је данас пропало све, а пре свега морал. И култура такође. У мом селу су "по ослобођењу"1945 године, полуписмени напредни другови побацали у сеоски бунар матичне књиге које су вођене за десетак села, летопис који се водио за неколико векова уназад, књигу свечара, архив, и све друго што се вековима чувало. Тако је уништена грађа и историјски извори за изучавање прошлости села, старији људи су помрли, података нема, и врло је тешко нешто утврдити записати о историји села. А то је област културе. А историја је исто што и жиле дрвету, ако су слабе и најмањи ветар ће га срушити. Изгледа да вама више смета што се обнавља по нека црква, него што су пропале фабрике, предузећа, опустела села, ничу се кафићи, кладионице, ријалити програми, и таблоидизује се цело друштво. - извор: чланак Уметници и спонзори/ Мирослав Тодоровић