Бицикл Дон Пуза

ДИБИДУС. -  Дигитална библиотека  друкчије уређене Србије – Сурбита. Овде ће моћи - не само да се прелиставају и читају дигитализовани рукописи појединих српских писаца...Већ - моћи ће да се прочитају и краћи коментари поводом тих рукописа накнадно писани, са дистанце...

Слика заглавља једне од првих локација Сазвежђа З, која је отпочела овај наизглед лак и лежеран посао...
Реч је о веб локацији  КОМПАС ~ Даба Шон. Да Баш Он

..
..

ТРИ ПЕСМЕ БЕЛАТУКАДРУЗА (алиас Мирослава Лукића) ИЗ 1972, ИЗ НЕОБЈАВЉЕНЕ РУКОПИСНЕ ЗБИРКЕ "Судбина раба Мирослава". Први пут се објављују. Факсимил.
Ево, пуне 44 године - и словима четрдесет и четири године -  чекале су ове три песме овај тренутак, стрпљиво, и дочекале га - хвала Богу! Песме се налазе на страницама 81,84,85, у оквиру циклуса "Песме преписане из срца".Ево, и сада ми пролети кроз главу, док поново читам факсимиле тих стихова - у чему је био проблем тих "уредника"? Да угуше, међу онима који долазе из најнеочекиванијих праваца, оне талентоване? Питао би их то и на оном свету, ако се будемо срели. Али, људски је грешити, и нису ни први ни једини у томе. Ти "фатални" уредници, дрчни, наметнути дискретно. Ондашња Партија је свуда постављала своје људе, своје филтере, али и Бог је постављао своје замке. И будућност је имала своју рачуницу...

факсимил

.

факсимил... Ове и друге песме, настајале из искустава најдубљег усамљивања једног бића, и после
толико година подсете ме на неке пејсаже крај којих су настајале, који данас делују грђе од прашумских страшила.
Обалама Пека се могло приступити, расељавање и одлив сељака из Мишљеновца тек је био у повоју... итд.

.

факсимил... Овој песми нису потребна објашњења. Нити илустрације. Довољна је сама себи.
Говорим сасвим прибрано о тим мртвим уредницима, као о бирократским  чиновницима,
 држећи се оног - о мртвима све најбоље прва три дана после укопа, а онда све с обзиром на истину и чињенице.
Био сам у прилици да, као антологичар, пажљиво прочитам све те рукописе из 1973. године, које су претпоставили рукопису "Судбина раба Мирослава", па и овим песмама. Објавио сам ту анализу и тај списак на другом месту.  Уредници су терали неку своју бирократску, неразумљиву, самоуправну моду, њихов ауторитет се није заснивао на уредничком ауторитету, већ на на ауторитету ауторском и неком другом, псеудо-ауторитету. Да се заснивао на стварним и књижевним мерилима, они би ми одговорили док су били живи, тј. када сам штампао "АЛМАНАХ" (за живу традицију, књижевност и алхемију, 1998). Не треба бити много паметан и разбијати главу тиме зашто нису. Нису одговорили, јер их је тзв. положај и "епоха" размазила и развратила, срозала до најдубљих понора и греха игноранције.... И ту стављам тачку! 

ЛеЗ 0007948  

..

Маргиналије на последњим страницама рукописне збирке "Судбина раба Мирослава:песме", Београд, 1972. - Ту рукописну збирку је одбио један од највећих београдских (комунистичких) издавача, о томе сам писао пре више година, када сам објавио краће изборе рукописа из те збирке у једном алманаху, и онда поново. Још док су били у животу уредници, који су тај рукопис одбили. И они су то, наравно, одћутали, а и шта би друго? Дибидус су се  обрукали.

Да ли сам све штампао касније, кад су се створили услови, из те "Судбине..."? Не. Некако су неки стихови и песме измицали, као и ове две, који данашњи читаоци могу да читају, оцењују, или погледају. 

М. Лукић,  седамдесетих мин. века

Две песме из рукописнезбирке Судбина раба Мирослава, 1973. Први пут се објављује.Факсимил . - Много је мојих рукописа нестало временом, јер време је велика грабљивица. И да којим случајем нисам почео да преносим све своје књиге, рукописе и часописе у наш Документационо информациони центар, недавно, да се нисам суочио са прегледањем и могућношћу чувања и очувања те грађе, која може бити занимљива, како за данашње и сутрашње радознале духове, можда би много тога остало и мени, ма колико то неком парадоксално звучало, непознато. Читајући накнадно све то, понекад ми је долазило, да седнем и напишем књигу Бицикл Дон Пуза* , има таква једна прича; можда сте је чули? Прича ми се допала. Дон Пуз је добио као дечак бицикл који му се није допао, заборавио га је негде, а онда га је, после неколико деценија, кад је постао незаобилазна туристичка атракција једног америчког места, поново видео. Сасвим случајно. И ја сам као дечак сањао о свом бициклу, и отац ми је обећао да ће ми купити бицикл, или да ће убедити мајстор "Шмита" да ми га направи. Одрастао сам, чекајући да се то догоди, отац је и заборавио оно што ми је обећао. Сад када је мој отац преминуо и кад сам и сам ушао у шесдесет и седму годину, знам да сам мом оцу опростио то што је заборавио на своје обећање. ми смо увек живели и опстајали у новчаној оскудици о којој не вреди сада да дужим. Дакле, и са мојим првим песничким рукописима доживео сам - неуспех, нису објављени, како сам сањарио и очекивао - и тога се, сада видим, много година доцније, дотичу и маргиналије забележене на последњим страницама рукописне збирке "Судбина раба Мирослава". Дакле, имао сам  пех и са својим "књижевним бициклом". Други су добијали те "књижевне бицијле", ко од шале! Не зато што су били талентованији, камо среће да јесу!

    Када сада погледам, са велике дистанце, то јест када читам то што сам написао пре више деценија и што је сачувано између страница рукописа поменуте збирке, као пресовани цвет неког пролећа или лета, један запис откуцан на писаћој машини, - суочавам се и са властитим талентом који је цветао и венуо, и опет цветао у једном секташком књижевном свету преамбициозних бирократа. "Постојала је у нашој Другој авлији једна бара пуна зеленомутне водурине по којој су пливале у сенци црвеножутих врба жабе трбушчића боје прутова врба, крај које сам, често, као дете, седео и чезнуо, уплетен у кучине генеалогије и мита" . Тај лист је био уметнут између песама "Песма која је вероватно била посвећена Момчилу Настасијевићу" и "Два сна".

       

   Колико сам књига до данас написао? .... Мисли се на необјављене књиге. Вероватно сам ово записао пре 1980. године, пре своје тридесете. Чудно, да нема датума настанка. Обично сам у бележницама уписивао датуме. али овај рукопис споменуте збирке није био дневник, формално није, а сиштински јесте. Ништа наравно нисам поправљао... 

    Белешке написане ручно наливпером на маргини рукописне збирке "Судбинараба Мирослава". Забележено на последњим страницама збирке, наопачке. Факсимил "Мржња је јача и дуговечнија и племенитија од љубави. Она ме је отерала из завичаја, у јесен. Одвела нас у даљину. Прикрила се тако вешто..." -  Ту има, као и у претходној белешци, ствари које ја данас не бих ни потписао ни штампао, али, понављам, не уништавам то - наклнадна памет је накнадна памет. Књижевни бицикл Белатукадруза не би онда био то што у ствари јесте, и не би открио  ствари, које ће се заборавити временом, иако би било добро да се памте, да их памте млади, они који улазе у свет књижевности на тесна врата.

    "То је оно : кад се стегнеш као две паре у кеси, па не можеш оно што хоћеш....Требало би да испричам дугу причу, да душу свучем, као змија свлак. Али, ја нисам змија..." - Ништа овоме не треба додати. Сваки песник и писац имају свој књижевни пртљаг. Свој књижевни бицикл... Хоћу да кажем: прави писац, прави песник, није срачунат, па и онда кад почне да рачуна. Прави уметник ствара не мислећи шта ће бити са тиме сутра или прекосутра. Много има више спонтаности, убедљивости и величине у Необјављиваним рукописима,  мислим кад једнога дана доспеју до читаоца, или некога, па макар то било и сто година после смрти аутора! Пре извесног времена, то јест пре неколико дана, открио сам, сасвим случајно, један изузетан филм снимљен у Грузији, 1976. године**. Филм од којег ми је застајао дах и од кога су ми сузе навирале на очи. Филм о мистерији и судбини лепог и лепоте у свету, о трагичној судбини у суровом свету. Можда баш у време када сам и сам, поново читајући свој одбијени рукопис збирке песама "Судбина..." , као војник, на пољу Ћемовском, у близини Скадарског језера, писао на маргинама тога рукописа, који сам вукао са собом и сачувао...? То што сам забележио... 

_____

М. Лукић, Бела Тукадруз, 2014. Параћинска Народна библиотека

   

    *  ЛеЗ 0007916  Vashon Bicycle Tree / Прича о бициклу Дон Пуза. - Вероватно сте већ много пута видели ову слику, али сигурно нисте знали за праву причу иза овог несвакидашњег призора. - Једна од урбаних легенди каже да је то бицикл момка који је 1914. године отишао у рат и никад се  више није вратио. Његови родитељи су бицикл, као успомену на њега, оставили крај дрвета, а време и природа су затим сами учинили своје. Како је дрво расло, гутало је део по део бицикла, тј. расло је око њега. Међутим, ова прича садржи неке недоследности. Прва је чињеница да САД нису ушле у рат 1914. године против Немачке, већ тек 1917. Друга је величина самог бицикла. Он изгледа као дечји бицикл – највероватније власништво неког десетогодишњака, а Америка није слала децу у овај рат. Трећа је чињеница да овај модел бицикла уопште није ни постојао у време које му се приписује (почетак 20. века).  - Уопште не морамо да се враћамо чак у 1914. годину како бисмо разоткрили мистерију бицикла у дрвету на острву Vashon у Америци. Довољно је да се вратимо само до 1950. Ово је бицикл из 1950. године и припадао је осмогодишњаку по имену Дон Пуз.Причу о томе како је овај бицикл постао једно са дрветом и ушао у легенду испричао је сам власник бицикла, који данас живи у Kennewick-u као пензионисани заменик шерифа – за Seattle Times.  

   ** ЛеЗ 0007920  Natvris khe (TengizAbuladze, 1976) Multisubs  Ако овај филм нисте видели раније… 

ЛеЗ 0007938