Miroljub
Milanović
PUT
KA SMISLU
O
pesmama Miloja Dončića
Satira
je uvek uperena na ružne, najčešće besmislene pojave u stvarnosti
i njen cilj je uništenje tih pojava, ona je u njihivoj ravni , i u
tome se ogleda njena angažovanost. Njoj je bliska ironija, ali je za
razliku od satire, prefinjenija i u njenoj osnovi je neka pojava od
opšteg značaja I jednoj i drugoj zajednički je besmisao te pojave
a cilj njegovo uništenje. To je put ka čovečnosti. Istovremeno to
je i put ka duhovnosti.
Pesnik
Miloje Dončić (1963.) autor je petnaestak zbirki pesama i jedan od
najboljih pesnika srednje generacije, „ pesnik bez ostatka“ , ako
kaže književni kritičar Dušan Stojković u pogovoru Dončićeve
zbirke „ Strahoumnica“ . Predmet Dončićevih pesama je savremena
stvarnost i njene opačine: od laži i licemerja, detronizacije „
neprikosnovenih“ ličnosti do potpunog uniženja čoveka .Dončićev
svet je naseljen ljudskim naopkostima svake vrste. Pesnik ih, u „
Strahoumnici“ ali i u „Jezinom brojilu“, drugoj zbirci gotovo
taksativno nabraja i izvrgava ruglu. Podloga ovim negativnim pojavama
je ljudska nesolidarnost, šire-evropsko ništavilo.
Najopštije
posmatrano, može se reći da je razotkrivanje laži i prevara
vremena u kome pesnik živi kao i najbliže prošlosti koja je
odredila život njegove generacije i još uvek snažno utiče na
budućnost, glavna tematska okosnica njegovih pesama. „
Strajoumnica“, taj Dončićev srećno nađeni neologizam, ima
široku lepezu značenja a čuva dve osnovne reči i njihovu oštru
suprotstavljenost, ne narušavajući njihovu prirodnost. Kao da se
sva nevolja vremena u kome pesnik živi čvrsto ukopala između te
dve reči ! Jer, na skali značenja strah je u krajnjoj liniji
ništavilo, a um znači svetlost i konačno, život.
U
tom neologizmu bore se život i smrt. Slike oskudne stvarnosti koje
preplavljuju Dončićeve pesme samo su potvrda tog mraka oličenog u
strahu i napor uma da ih nadvlada i tako izvojuje prostor za
svetlost.
Tematski
sloj u Dončićevim pesmama čini se važnijim, dominantnijim, nad
versifikatorskim . Versifikacija je u njegovim pesmama strogo
podređena predmetnoj stvarnosti, zato njegove pesme deluju šturo,
bez ukrasa, pa je predmetnost do nepodnošljivosti stvarna.
Metaforičnost je uvek u službi jasne prepoznatljivosti i upravo ta
napadna stvarnost gradi upečatljive slike koje ostaju dugo upamćene.
Stvarnost često nije ono što oko vidi i obaman kao tema postaje
gotovo opipljiva . Ilustracije radi može poslužiti pesma o borbenom
vrabcu: „ U prozorsko okno seoske škole / zveknu kljun borbenog
vrapca. / Smrt je zvonila / kroz ogledalo okvira / duboko u polje“
(1.) Sa osamnaest reči , Dončić kazuje bitnu egzistencijalnu
istinu za čije kazivanje bi nekom pesniku manjeg talenta trebalo
možda nekoliko strofa. Ta krajnja svedenost lišena ukrasa i dugih
opisa govori o pesniku velike koncentracije ali i znanja da progovori
o bitnom i suštinskom.
Još
su sarkastičnije i ubojitije invektive koje se odnose na sadašnjost
ili bližu prošlost. Tako u pesmi „ Ispraćaj maršala“ stoji :
„ Tog dana suzio je vazduh / po službenoj dužnosti :/ plakali su
instituti i akademije, / drhtale su karaule i vozni parkovi“ (2.),
i najoštrije osude licemerja iz koristi: „ Cvilež federalnih pasa
/ rasterivao je leptire / ispred Gadafijevog šatora / gde su
montirali maglu / u očima kamile „ .(3.) Ovako oštre osude
najbliže prošlosti teško je naći kod savremenih srpskih pesnika.
Ako neko oštrije i progovori, odmah bude ućutkan od zaduženih
dušebrižnika da ne remeti utvrđeni red.
Dončićeva
kritika socijalne nejednakosti tačnije sveta u kome „ Cenu
šargarepe određuje / novčanik milionera „ .(4.) a „Obrazi
učiteljice (su) kugle tužnog korneta“. (5.) I gde „ pesnik
Rusomir Arsić / sedamstogramsku kupuje lubenicu, / sedmočlanu da
nahrani porodicu „.(6.) Nema opravdanje da postoji, niti je pred
njim neka budućnost. Pogotovu što su u njemu stradalnici deca i to
na času veronauke: „ Đačka su pevala creva , / crna je kifla
izašla iz špila / prateći putanju muve. / Blindirani prota /
silazio je sa ringišpila „. ( 7.) Vrhunac licemerja je u slici
onih koji propovedaju nadu i spasenje a na očigled nesrećnika
uživaju u blagodetima života. Dončićeva socijalna angažovanost
nalazi ishodište u stvarnosti naopakoj do nepodnošljivosti. Ona
zahteva ukidanje te stvarnosti kako bi život ponovo našao smisao i
izbegao uništenje.
Sliku
beščašća savremene stvarnosti upotpunjuju lica iz senke čija je
moć neprikosnovena pa su u stanju da „ukradu“ i ulicu Milana
Konjovića, da izvrše grabež slika u kući Save Šumanovića ili
ukradu šešir Branka Miljkovića. Pesnik , zagledan u buduće
naraštaje, mora da zabeleži : „ Uknjižio sam jauke nerođenih, /
kolevke leteće, satelite izgorele. „ (8.) Zabeleženo ostaje i to
je tek početak nade i osmišljavanje pesnikovog posla. Ta nada će
porasti, preživeće one knjige u kojima su istina i pravednost na
prvom mesti a takva je „ Strahoumnica „ miloja Dončića.
30.07.2017.
-
Miloje Dončić: „ Strahoumnica“ , Centar za turizam kulturu i sport,Svrljig,2014. Str.33.
-
Isto, str.11.
-
Isto,str.12.
-
Isto,str.20.
-
Isto,str.8.
-
Isto,str.26.
Antologija
„Resavski venac“ Miloja Dončića
Gotovo
svake godine pojavi se antologija pesama u izboru nekog pesnika, jer
pesnici ne mogu da odole da ne obznane svoj pesnički panteon, iako
su im kriterijumi i znanje često sumnjivi pa izabrane pesme ne
zaslužuju da budu ni u običnoj zbirci akamoli antologiji. O nekom
istraživačkom radu nema ni govora. Za pesnika pak, bar za većinu,
biti u antologiji predstavlja priznanje prvog reda:
„ On
je antologijski pesnik!“ , kažu pesnici diletanti za nekog svog
kolegu. U antologiji „Resavski venac“ Miloja Dončića svaki
pesnik pak, poželeo bi da se nikad ne nađe, čak ni ne pomene.
Antoligija
„ Resavski venac“ je neobična antologija. To je najmanje što se
o njoj može kazati. Jer iz stranice u stranicu čitalac prisustvuje
beščašću koje je haralo vrhovima srpske poezije dvadesetog veka.
Na širokom jugoslovenskom prostoru Dončić je prikupio plagijate
(ne plagijate nego prevedene pesme stranih pesnika! ) koje su kao
svoje, štampali i potpisali naši najpoznatiji pesnici kao: Vasko
Popa i Oskar Davičo. Generacije i generacije učenika padale su ili
polagale popravne ispita zbog neznanja pesama pesnika koje nisu bile
njihove. A koliko je tek studija i doktorata odbranjeno na analizama
pokradenih stranih pesnika?! Posle čitanja antologije „ Resavski
venac“ čitalac se pita: šta je zaista originalno naše, nappisano
u srpskoj poeziji u drugoj polovini dvadesetog veka.
Šteta
je naneta i onim, zaista autentičnim pesnicima jer su ostali u senci
ovih plagijatora i prepisivača ili jednostavno bili odbačeni. Lažna
slika srpske poezije ponovljena stotinu puta pretila je da postane
jedina istina. Malobrojni kritičari i prevodioci koji su imali
smelosti da ukažu na lopovluk, često su svoje poštenje i naučni
integritet plaćali najskuplje: volšebnim nestankom iz književnog
života. Prepisivači su imali i političku moć.
Antologija
„ Resavski venac „ sastavljena je od dva dela, dve antologije: na
levoj strani knjižnog teksta su originali prevoda, na desnoj
plagijati ili doslovno prepisi potpisani imenima naših pesnika.
Ispod originala je fusnota u kojoj je naznačena zbirka pesama ili
časopis gde je objavljena , a na desnoj ispod prepisane pesme
izvornik odakle je preštampana. Dat je, na sledećoj strani faksimil
izvorne pesme a na sledećoj strani Dončić je ukradenu pesmu
propratio epitafom našem pesniku koji je tuđu pesmu prisvojio.
Odmereno oštar predgovor upućen je čitaocu da o pročitanoj
antologiji trezveno razmisli. Ipak, ovo je antologija za hrabre i
nezavisne čitaoce. Namera je da i uspavane probudi.
Kad
se čitalac nađe pred ovakvom knjigom, neka pitanja se neminovno
nameću. Kako je moguće da niko u naučnoj javnosti krađu ne
primeti i iznese je u javnost ? Je li to bio strah od mogućih
posledica ili svesno prećutkivanje istine iz koristoljublja ? Do
knjige „ Sedam nemačkih pesnika“ u prevodu Anice Savić Rebac ne
može se doći: nema je u bibliotekama iako je objavljena u „Nolitu“
gde se nalazi i Celanova pesma „Sjaj zenica tvojih“ koju je Vasko
Popa gotovo celu prepisao i štampao pod naslovom „ Očiju tvojih
da nije“, „Kora“ Nolit, Beograd 1953. Kada je štampana i
knjiga Anice Savić Rebac. Volšebno je nestao izvornik i pesme „
Moja Secilija“ Čezare Pavezea koju je preveo Mate Balota aštampana
u knjizi „ Neorealizam sjeverne Italije“ u izdanju Nakladnog
zavoda Hrvatske,Zagreb 1948.str.23. !! U knjizi „Višnja za zidom“
, Nolit , Beograd 1959. Str.57. Oskar Daviču uvrstio je tu pesmu u
svoju zbirku promenivši samo ime: Srbija. Ova dva primera navode se
samo zbog težine prestupa: obe su obavezna školska lektira.
Postavlja se pitanje: ko je tako monstruozno obmanuo učenike i
nastavnike ? Da li smo odrastali u laži ? To što izvornika nema ili
se do njih ne može doći navodi na sledeće pitanje: kako je moguće
po Popinoj ili Davičovoj pesmi napisati Celanovu ili Pavezeovu pesmu
samo da bi se Popi i Daviću naškodilo? Čista besmisao! Izvornike
je neko moćan pokupio i uništio da bi zameo trag. Ali oni će
isplivati. Ova dva primera ukazuju na užas beščašća koja su
pojedinci zarad slave i društvenog položaja u stanju da učine. Zna
se da je Popa bio najprevođeniji naš pesnik a Davičo komesar za
kulturu. Imao je ogromnu političku moć. Objaviti knjigu bez njegove
dozvole bilo je gotovo nemoguće.
Pozlate
polako padaju, pomalja se istina. Dončić je imao smelosti da joj
pogleda u oči. Ova antoligija je potrebna prevrednovanju naše
poezije i književnosti, podstrek za istraživače i smele naučnike.
Kako je prevrednovanje težak i dugoročan posao, Miloju Dončiću
pripada čast da se nalazi u prvim redovima pobornika pravde i
istine.
01.09.2017.