СРОДНЕ ВЕСТИ

          ШЉИВА је за нас, на Влашићу, вазда, као и за наше претке нека врста светог воћа. Одгајали смо се са њом и уз њу, стасавали у људи и добре домаћине. Али, као што нема хлеба без мотике, тако нема ни берићета од шљива, док се не запне баш добро.Овако за “Новости” збори Горан Симић(46), двоструки шампион престижног Сајма шљиве у Осечини, престоници тог воћа у Србији.
          У овој кући, поред Горана и Дарка, од 7 ујутру до 19 увече, не стају да раде и Горанова мајка, Младенка, супруга Валентина и кћерка Данијела. И све, како смо се уверили, у слози, љубави, вредно, одговорно и савесно. Скоро сваки плод кроз њихове вредне руке и то не једно, додаје Горан, “некад и по шест пута док се упакује за купце”.
          - Имамо пет хектара под шљивом, око 2.200 садница, а ове године смо, рецимо, имали са 170 стабала засађених “чачанском лепотицом” 20 тона рода - причају Симићи, показујући да је на грани дугој свега 20 центиметара било преко 60 крупних плодова, величине ситнијег јајета. - Обрали смо, укупно, 120 тона шљиве. Од тога смо 20 тона тог воћа претворили у ракију, па нам раде неуморно казани, а остало смо осушили и добили око 25 тона суве шљиве. Сами продајемо својих руку дела, без посредника, што важи и шљиву без кошпе, суву шљиву и ракију. Имамо ракију и од суве шљиве што је, како се то данас популарно каже, бренд над брендовима, не само за подручје Србије и региона. А, рецептура је од наших предака.
          Код Симића све мирише на шљиву, која је за њих и “предмет рада” и основ за бољи живот, и извесна будућност, али уз доста, доста рада. Уз укућане, сваки дан, у њиховом газдинству ради још десетак људи. Док ракија цури на неколико лула, суше се и пакују шљиве, у дворишту се чује музика на све стране
          .
          - Није овако весело само што смо добили награду као најуспешније домаћинство на сајму и сребрну награду за ракију без кошпе од пресне шљиве, већ што је шљива заиста род родила - каже Милан Симић. - Овакав берићет не памтимо, а имамо највише “стенлеја”, “чачанске лепотице” и “чачанске родне”. Али, да би све било како ваља, потребно је да се ради баш од јутра до сутра. Окопавање, прскање, резидба, само је део од послова које траже шљивици, како би могао да се очекује берићет. Није нам тешко, јер и нисмо навикли да нам нешто “падне с неба”.
          Симићи кажу да солидно живе од свог рада. Посао је код куће и уз кућу где се налазе плантаже шљиве. Ово воће, чак и у овом крају, није добро понело, где су домаћини били лењи или неспремни да улажу. Симићи су само за резидбу дали, не рачунајући свој рад, више од 1.000 евра.
          Шљивик Симићевих
          - Период сушње је трајао никад краће, јер се догодило нешто равно чуду да се на све четири стране земље, у исто време, почела и завршила се берба шљиве - кажу Симићи. - Скоро месец и по дана траје сушење шљиве. Цена сирове шљиве била је од 12 до 15 динара, а на крају је повећана на 17 кад је реч о "стенлеју", док је “пожегача” ишла до 22 динара.
          - Лепо је што имамо прилику, са Туристичком организацијом Осечине, да представљамо шљиву, благодет нашег краја - на крају ће поносно Милан Симић.
          УЛОЖИЛИ 100.000 ЕВРА
          Ови домаћини су, кажу, у последњих неколико година, у шљиву уложили више од 100.000 евра, од потребе засада, до механизације и сушара. Имају, хвале се, две сушаре, које раде од јутра до мрака и до сада нису имали случај да купци врате неку “туру”.
          Породица Симић са својим радницима
          САЈАМСКЕ ТИТУЛЕ
          Симићима је пошло за руком оно што ником досад није да освоје две сајамске највише титуле.
          - Не радимо за сајамска признања, али смо увек ту да представимо оно што је код нас најбоље, како бисмо имали добру прођу и на домаћем и на иностраном тржишту - прича нам један од најугледнијих српских домаћина, данас, док са сином Дарком показује плантажу шљива које су обране и већ је највећа количина осушена и испоручена купцима. - Остаће суве шљиве за продају касније, јер се за њу, ове године, баш отимају и купци из иностранства