СРОДНЕ ВЕСТИ

          ШЉИВА је за нас, на Влашићу, вазда, као и за наше претке нека врста светог воћа. Одгајали смо се са њом и уз њу, стасавали у људи и добре домаћине. Али, као што нема хлеба без мотике, тако нема ни берићета од шљива, док се не запне баш добро.Овако за “Новости” збори Горан Симић(46), двоструки шампион престижног Сајма шљиве у Осечини, престоници тог воћа у Србији.
          У овој кући, поред Горана и Дарка, од 7 ујутру до 19 увече, не стају да раде и Горанова мајка, Младенка, супруга Валентина и кћерка Данијела. И све, како смо се уверили, у слози, љубави, вредно, одговорно и савесно. Скоро сваки плод кроз њихове вредне руке и то не једно, додаје Горан, “некад и по шест пута док се упакује за купце”.
          - Имамо пет хектара под шљивом, око 2.200 садница, а ове године смо, рецимо, имали са 170 стабала засађених “чачанском лепотицом” 20 тона рода - причају Симићи, показујући да је на грани дугој свега 20 центиметара било преко 60 крупних плодова, величине ситнијег јајета. - Обрали смо, укупно, 120 тона шљиве. Од тога смо 20 тона тог воћа претворили у ракију, па нам раде неуморно казани, а остало смо осушили и добили око 25 тона суве шљиве. Сами продајемо својих руку дела, без посредника, што важи и шљиву без кошпе, суву шљиву и ракију. Имамо ракију и од суве шљиве што је, како се то данас популарно каже, бренд над брендовима, не само за подручје Србије и региона. А, рецептура је од наших предака.
          Код Симића све мирише на шљиву, која је за њих и “предмет рада” и основ за бољи живот, и извесна будућност, али уз доста, доста рада. Уз укућане, сваки дан, у њиховом газдинству ради још десетак људи. Док ракија цури на неколико лула, суше се и пакују шљиве, у дворишту се чује музика на све стране