Претражи овај блог

понедељак, 11. децембар 2017.

четвртак, 09. новембар 2017.

ШВЕДСКА ЈЕ НАЈБОЉА ДРЖАВА ЗА ЖИВОТ


Poslednja istraživanja pokazuju da su uslovi i kvalitet života najbolji u Švedskoj
Švedska je dospela na vrh liste zemalja koje su najbolje za život. "Good Country Index" koji se svake godine bavi istraživanjem kvaliteta života u zemljama širom sveta ustanovio je da Švedska ima sve pozitivne aspekte koji mogu da utiču na životni stil pojedinca. Ovo se pre svega odnosi na ljudska prava, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, mogućnosti na tržištu rada, kao i kulturno bogatstvo.
Kako istraživanja pokazuju Švedska ekonomija je "dobra" po njene građena za razliku od drugih zemalja. Manje zemlje kao što su Irska, Kostarika, Island, među kojima je i Srbija, uglavnom su žrtve svetskih ekonomskih prilika.
Sajmon Anholt, analitičar, ustanovio je na osnovu GDP-a raznih zemalja da bi za svet bilo bolje da države međusobno sarađuju, a manje da se takmiče. 
          izvor  ***
==============================

      Да је веома уређена, види се и на гробљима



       (Гробље града Ulricehamn)
....

    На путевима, друмовима.
    На језерима...






...

  Али кад крену кише, као ових новембарских дана, и када из неког већег шведског села кренете касно поподне у неки од оближњих градова у набавку (по намирнице), пошто продавница по селима и мањим градовима нема (барем их ја нисам видео), па упаднете у магле, и неку меланхолију, онда вам оцена да је Шведска  "најбоља држава за живот" изгледа малчице претерана, нереална... Јер каква је то држава која нема по већим селима  дућане, пиљарнице, кафанице?...

            

субота, 28. октобар 2017.

O pesniku i antologičaru Miloju Dončiću / Miroljub Milanović



Miroljub Milanović

PUT KA SMISLU
O pesmama Miloja Dončića

Satira je uvek uperena na ružne, najčešće besmislene pojave u stvarnosti i njen cilj je uništenje tih pojava, ona je u njihivoj ravni , i u tome se ogleda njena angažovanost. Njoj je bliska ironija, ali je za razliku od satire, prefinjenija i u njenoj osnovi je neka pojava od opšteg značaja I jednoj i drugoj zajednički je besmisao te pojave a cilj njegovo uništenje. To je put ka čovečnosti. Istovremeno to je i put ka duhovnosti.
Pesnik Miloje Dončić (1963.) autor je petnaestak zbirki pesama i jedan od najboljih pesnika srednje generacije, „ pesnik bez ostatka“ , ako kaže književni kritičar Dušan Stojković u pogovoru Dončićeve zbirke „ Strahoumnica“ . Predmet Dončićevih pesama je savremena stvarnost i njene opačine: od laži i licemerja, detronizacije „ neprikosnovenih“ ličnosti do potpunog uniženja čoveka .Dončićev svet je naseljen ljudskim naopkostima svake vrste. Pesnik ih, u „ Strahoumnici“ ali i u „Jezinom brojilu“, drugoj zbirci gotovo taksativno nabraja i izvrgava ruglu. Podloga ovim negativnim pojavama je ljudska nesolidarnost, šire-evropsko ništavilo.
Najopštije posmatrano, može se reći da je razotkrivanje laži i prevara vremena u kome pesnik živi kao i najbliže prošlosti koja je odredila život njegove generacije i još uvek snažno utiče na budućnost, glavna tematska okosnica njegovih pesama. „ Strajoumnica“, taj Dončićev srećno nađeni neologizam, ima široku lepezu značenja a čuva dve osnovne reči i njihovu oštru suprotstavljenost, ne narušavajući njihovu prirodnost. Kao da se sva nevolja vremena u kome pesnik živi čvrsto ukopala između te dve reči ! Jer, na skali značenja strah je u krajnjoj liniji ništavilo, a um znači svetlost i konačno, život.
U tom neologizmu bore se život i smrt. Slike oskudne stvarnosti koje preplavljuju Dončićeve pesme samo su potvrda tog mraka oličenog u strahu i napor uma da ih nadvlada i tako izvojuje prostor za svetlost.
Tematski sloj u Dončićevim pesmama čini se važnijim, dominantnijim, nad versifikatorskim . Versifikacija je u njegovim pesmama strogo podređena predmetnoj stvarnosti, zato njegove pesme deluju šturo, bez ukrasa, pa je predmetnost do nepodnošljivosti stvarna. Metaforičnost je uvek u službi jasne prepoznatljivosti i upravo ta napadna stvarnost gradi upečatljive slike koje ostaju dugo upamćene. Stvarnost često nije ono što oko vidi i obaman kao tema postaje gotovo opipljiva . Ilustracije radi može poslužiti pesma o borbenom vrabcu: „ U prozorsko okno seoske škole / zveknu kljun borbenog vrapca. / Smrt je zvonila / kroz ogledalo okvira / duboko u polje“ (1.) Sa osamnaest reči , Dončić kazuje bitnu egzistencijalnu istinu za čije kazivanje bi nekom pesniku manjeg talenta trebalo možda nekoliko strofa. Ta krajnja svedenost lišena ukrasa i dugih opisa govori o pesniku velike koncentracije ali i znanja da progovori o bitnom i suštinskom.
Još su sarkastičnije i ubojitije invektive koje se odnose na sadašnjost ili bližu prošlost. Tako u pesmi „ Ispraćaj maršala“ stoji : „ Tog dana suzio je vazduh / po službenoj dužnosti :/ plakali su instituti i akademije, / drhtale su karaule i vozni parkovi“ (2.), i najoštrije osude licemerja iz koristi: „ Cvilež federalnih pasa / rasterivao je leptire / ispred Gadafijevog šatora / gde su montirali maglu / u očima kamile „ .(3.) Ovako oštre osude najbliže prošlosti teško je naći kod savremenih srpskih pesnika. Ako neko oštrije i progovori, odmah bude ućutkan od zaduženih dušebrižnika da ne remeti utvrđeni red.
Dončićeva kritika socijalne nejednakosti tačnije sveta u kome „ Cenu šargarepe određuje / novčanik milionera „ .(4.) a „Obrazi učiteljice (su) kugle tužnog korneta“. (5.) I gde „ pesnik Rusomir Arsić / sedamstogramsku kupuje lubenicu, / sedmočlanu da nahrani porodicu „.(6.) Nema opravdanje da postoji, niti je pred njim neka budućnost. Pogotovu što su u njemu stradalnici deca i to na času veronauke: „ Đačka su pevala creva , / crna je kifla izašla iz špila / prateći putanju muve. / Blindirani prota / silazio je sa ringišpila „. ( 7.) Vrhunac licemerja je u slici onih koji propovedaju nadu i spasenje a na očigled nesrećnika uživaju u blagodetima života. Dončićeva socijalna angažovanost nalazi ishodište u stvarnosti naopakoj do nepodnošljivosti. Ona zahteva ukidanje te stvarnosti kako bi život ponovo našao smisao i izbegao uništenje.
Sliku beščašća savremene stvarnosti upotpunjuju lica iz senke čija je moć neprikosnovena pa su u stanju da „ukradu“ i ulicu Milana Konjovića, da izvrše grabež slika u kući Save Šumanovića ili ukradu šešir Branka Miljkovića. Pesnik , zagledan u buduće naraštaje, mora da zabeleži : „ Uknjižio sam jauke nerođenih, / kolevke leteće, satelite izgorele. „ (8.) Zabeleženo ostaje i to je tek početak nade i osmišljavanje pesnikovog posla. Ta nada će porasti, preživeće one knjige u kojima su istina i pravednost na prvom mesti a takva je „ Strahoumnica „ miloja Dončića.

30.07.2017.

  1. Miloje Dončić: „ Strahoumnica“ , Centar za turizam kulturu i sport,Svrljig,2014. Str.33.
  2. Isto, str.11.
  3. Isto,str.12.
  4. Isto,str.20.
  5. Isto,str.8.
  6. Isto,str.26.
______________________________________



Antologija „Resavski venac“ Miloja Dončića

Gotovo svake godine pojavi se antologija pesama u izboru nekog pesnika, jer pesnici ne mogu da odole da ne obznane svoj pesnički panteon, iako su im kriterijumi i znanje često sumnjivi pa izabrane pesme ne zaslužuju da budu ni u običnoj zbirci akamoli antologiji. O nekom istraživačkom radu nema ni govora. Za pesnika pak, bar za većinu, biti u antologiji predstavlja priznanje prvog reda:
On je antologijski pesnik!“ , kažu pesnici diletanti za nekog svog kolegu. U antologiji „Resavski venac“ Miloja Dončića svaki pesnik pak, poželeo bi da se nikad ne nađe, čak ni ne pomene.
Antoligija „ Resavski venac“ je neobična antologija. To je najmanje što se o njoj može kazati. Jer iz stranice u stranicu čitalac prisustvuje beščašću koje je haralo vrhovima srpske poezije dvadesetog veka. Na širokom jugoslovenskom prostoru Dončić je prikupio plagijate (ne plagijate nego prevedene pesme stranih pesnika! ) koje su kao svoje, štampali i potpisali naši najpoznatiji pesnici kao: Vasko Popa i Oskar Davičo. Generacije i generacije učenika padale su ili polagale popravne ispita zbog neznanja pesama pesnika koje nisu bile njihove. A koliko je tek studija i doktorata odbranjeno na analizama pokradenih stranih pesnika?! Posle čitanja antologije „ Resavski venac“ čitalac se pita: šta je zaista originalno naše, nappisano u srpskoj poeziji u drugoj polovini dvadesetog veka.
Šteta je naneta i onim, zaista autentičnim pesnicima jer su ostali u senci ovih plagijatora i prepisivača ili jednostavno bili odbačeni. Lažna slika srpske poezije ponovljena stotinu puta pretila je da postane jedina istina. Malobrojni kritičari i prevodioci koji su imali smelosti da ukažu na lopovluk, često su svoje poštenje i naučni integritet plaćali najskuplje: volšebnim nestankom iz književnog života. Prepisivači su imali i političku moć.
Antologija „ Resavski venac „ sastavljena je od dva dela, dve antologije: na levoj strani knjižnog teksta su originali prevoda, na desnoj plagijati ili doslovno prepisi potpisani imenima naših pesnika. Ispod originala je fusnota u kojoj je naznačena zbirka pesama ili časopis gde je objavljena , a na desnoj ispod prepisane pesme izvornik odakle je preštampana. Dat je, na sledećoj strani faksimil izvorne pesme a na sledećoj strani Dončić je ukradenu pesmu propratio epitafom našem pesniku koji je tuđu pesmu prisvojio. Odmereno oštar predgovor upućen je čitaocu da o pročitanoj antologiji trezveno razmisli. Ipak, ovo je antologija za hrabre i nezavisne čitaoce. Namera je da i uspavane probudi.
Kad se čitalac nađe pred ovakvom knjigom, neka pitanja se neminovno nameću. Kako je moguće da niko u naučnoj javnosti krađu ne primeti i iznese je u javnost ? Je li to bio strah od mogućih posledica ili svesno prećutkivanje istine iz koristoljublja ? Do knjige „ Sedam nemačkih pesnika“ u prevodu Anice Savić Rebac ne može se doći: nema je u bibliotekama iako je objavljena u „Nolitu“ gde se nalazi i Celanova pesma „Sjaj zenica tvojih“ koju je Vasko Popa gotovo celu prepisao i štampao pod naslovom „ Očiju tvojih da nije“, „Kora“ Nolit, Beograd 1953. Kada je štampana i knjiga Anice Savić Rebac. Volšebno je nestao izvornik i pesme „ Moja Secilija“ Čezare Pavezea koju je preveo Mate Balota aštampana u knjizi „ Neorealizam sjeverne Italije“ u izdanju Nakladnog zavoda Hrvatske,Zagreb 1948.str.23. !! U knjizi „Višnja za zidom“ , Nolit , Beograd 1959. Str.57. Oskar Daviču uvrstio je tu pesmu u svoju zbirku promenivši samo ime: Srbija. Ova dva primera navode se samo zbog težine prestupa: obe su obavezna školska lektira. Postavlja se pitanje: ko je tako monstruozno obmanuo učenike i nastavnike ? Da li smo odrastali u laži ? To što izvornika nema ili se do njih ne može doći navodi na sledeće pitanje: kako je moguće po Popinoj ili Davičovoj pesmi napisati Celanovu ili Pavezeovu pesmu samo da bi se Popi i Daviću naškodilo? Čista besmisao! Izvornike je neko moćan pokupio i uništio da bi zameo trag. Ali oni će isplivati. Ova dva primera ukazuju na užas beščašća koja su pojedinci zarad slave i društvenog položaja u stanju da učine. Zna se da je Popa bio najprevođeniji naš pesnik a Davičo komesar za kulturu. Imao je ogromnu političku moć. Objaviti knjigu bez njegove dozvole bilo je gotovo nemoguće.
Pozlate polako padaju, pomalja se istina. Dončić je imao smelosti da joj pogleda u oči. Ova antoligija je potrebna prevrednovanju naše poezije i književnosti, podstrek za istraživače i smele naučnike. Kako je prevrednovanje težak i dugoročan posao, Miloju Dončiću pripada čast da se nalazi u prvim redovima pobornika pravde i istine. 
 
01.09.2017.