ДИБИДУС?

 Ево шта остане од неких ствари.
 Понекад само етикета, заглавље, нека страница рукописа, дугме. Конац за вез...

Део полеђина корица брошуре штампане у малом броју примерака поводом 20-годишњице "Заветина".

Или овај исечак, што сам га нашао у једној пластичној кеси?

.
Или ова  страница другог издања књиге есеја "Музеј Немогућег Ратара" (1988) ?

 То су остаци дома на Паљевинама нашег покојног деда-стрица Петра Лукића, које су неколико година после његове смрти лопови разнели.Чак су и подрум изровали у трагању за златом и оружјем покојника. Сасвим сам на то заборавио. Када сам пре десетак година случајно пролазио туда, видео сам да успомену на ту кућу, двориште и пок. Петра чувају само - бокори перуника, жути багрем процветали... Све остало су лоповске стрвине развукле, и небрига наследника... И онда налетим на ову другу страницу, другог издања моје књиге есеја, коју су такође судбина и транзиција очерупале. Ето шта остаје од људи, кућа и књига - можда нека страница, фотографија, траг у нечијем сећању, неко време, а онда све нестаје неповратно... Дибидус!

* *
Ево и једне од претпоследњих страница једног од мојих изгубљених романа с почетка деведесетих, са мишљењем једног препотентног вршњака (који никада није написао роман, нити ће - подвлачим...).

   Али, човек је ипак био у праву! Нисам га послушао; али судбина се ту умешала, помешала карте...И решила ствар. Захваљујући њој сачувана је само једна једина страница, од скоро деведесетак, колико их је било... Међутим, тај јунак Мали човек у међувремену је, постао још мањи и још већа цепидлака и ништарија. Тај јунак је био дотакао дно дна, по чијем глибу ја покушавам да пливам... Јуче и данас.

     * *
       Занимљиво је оно што сам написао пре скоро пола века (факсимил песме из необјављене збирке "Судбина раба Мирослава") - волети да бих "одолео отвореном понору" ? Заправо чудно, загонетно! Велика самоћа и чама су знале да буду гадни мучитељи. У самоћу се нисам повлачио, био сам натеран у тај ... скучени, зацртани живот. Дибидус!

.
ПС. -Синоћ сам (19. септембар 2016) снимио ову фотку у краћој шетњи Белилским путем.

Погледајте ви тај облак што се усправио као морска неман долазећи са југозапада села! Долази јесен. Завршило се и календарски лето. Треба паковати кофере и - путовати... Баш у том птавцу из кога надире облак, баш у том правцу... (Накнадно додато)

.