СРОДНЕ ВЕСТИ

          ПОСЛЕ светске премијере у главном такмичарском програму међународног фестивала у Монтреалу који је недавно завршен, филм “Име: Добрица, презиме: непознато”, редитеља Срђа Пенезића, 13. септембра свечано ће отворити девети Лесковачки интернационални фестивал филмске режије (LIFFE).
          Пенезић није био у Монтреалу, јер, како објашњава за “Новости,” светски фестивали нису много заинтересовани за врсту филма која њега занима. Наравно, било му је веома драго што је “Добрица” ушао у главну селекцију. Домаћа премијера у Лесковцу за њега је значајнија, и нема трему.
          - Имам једну лошу особину, самоуверен сам и пун себе, и чини ми се да је у овом филму све феноменално. Толико сам одушевљен како смо урадили “Добрицу” да не могу ни да замислим нашу публику пред којом би лоше могао да прође. Неколико критичара који су га видели изузетно су похвално о њему говорили. А кад је стигла понуда да филм дође у Лесковац, превагнула је чињеница да је то фестивал режије, да долазе филмови и редитељи из региона. Врло је важно да филмски радници и даље добро сарађују, без обзира на политике својих држава
          . Чини ми се да људи на филму и не примећују да су се републике бивше Југославије раздвојиле. Лесковац је направио још један одличан гест - тек кад смо прихватили да отворимо фестивал, објављено је да ће Славко Штимац, који игра насловну улогу у “Добрици”, добити награду за животно дело “Живојин Павловић”. Кад сам то чуо, рекао сам му: Сад можеш да умреш, нема даље.
          * Живели сте и радили у Америци више од три деценије. Какво је ваше искуство на првом играном филму који сте режирали у Србији?
          - Све је кренуло случајно. Кад сам на предлог пријатеља Славка Штимца и Весне Голубовић прихватио да заједно продуцирамо и направимо неки филм, у старту смо одлучили да мора да буде позитиван, да се људи кад изађу из биоскопа боље осећају него кад су у њега су ушли. Ја сам одавно имао причу коју сам чуо у Америци, а они су пристали, и кренули смо. Исписао сам кратки синопсис за конкурс Филмског центра Србије за подршку развоју сценарија, где сам “прошао”, а онда смо добили подршку и на конкурсу за играни филм. Морам да кажем, пошто људи овде стално нешто критикују, да сам врло задовољан радом ФЦС. Нисам навикао у Америци да ти неко да паре за филм, па ти ради шта хоћеш. Ми причамо о неким уметничким слободама, а тамо, и кад добијеш неки новац, имаш над собом бар десеторо људи који те контролишу како радиш.
          ФЕНОМЕНАЛНА ЕКИПА- СВИ глумци направили су феноменалне ликове, чак и оне најмање. Поред Штимца, који је са мном радио и сценарио, ту су Мирјана Јоковић, Хана Селимовић, Владица Милосављевић, Бранислав Лечић, Бојан Димитријевић, Марко Баћовић, Сергеј Трифуновић, Гордана Ђурђевић Димић, младе глумице Ана Караклајић и Тијана Кондић, девојчица Хелена Јаковљевић, као и троје ветерана - Мргуд Радовановић, Рената Улмански, Рада Ђуричин. И сви остали чланови екипе филма били су бриљантни, почев од директора фотографије Радана Поповића, који живи и ради у Лос Анђелесу. А музику, која је за мене једна од најважнијих ствари у филму, фантастично је одрадио Саша Локнер.
          * Филм је, у финишу, добио наслов “Име: Добрица, презиме: непознато”. Да ли се тиме “ограђујете” од нечега?
          - Како је то филм о једном јако добром човеку, желео сам да се најједноставније, најдиректније и без икакве метафоре зове “Добрица”, и сви су се сложили. Појавио се, међутим, проблем - налетео сам на неке пријатеље који су ми рекли да су чули да радим филм о Добрици Ћосићу. Да бисмо се некако извукли из тога, а пошто је главни јунак сироче - био је нађен на ђубришту и презиме му се не зна, додали смо у наслов филма “Презиме непознато”.
          * Ако бисте дали некакав “кроки”, ко је, у ствари, Добрица?
          - Цела идеја била је да направимо “антидомаћи” филм, нешто другачије од онога што редитељи овде раде. Прича је, практично, ни о чему - о човеку који је изузетно позитиван, који верује да ће се њему увек све најбоље дешавати, иако му је живот лоше започео. Провео је године што у сиротишту, што у затвору, одрастао је са нашом земљом - прво је имао проблем што је антикомуниста, после зато што је прокомуниста. Увек су га некако хватали кад не треба, али је он живот “гурао” даље. За потребе филма, наравно, све је то карикирано до бесмисла, али је суштина у томе што Добрица сваког човека гледа најбољим очима, и сви покушавају да буду оно што он од њих очекује. Сећам се неког старог филма Џона Форда, из четрдесетих година прошлог века, у којем је јунакиња певачица, жена сумњивог морала, како се тада сматрало. У једној сцени, она то објашњава неком мушкарцу: “Да ли сам дама, или сам курва, зависи од тога како ме ти третираш. А ја сам увек оно што јесам, то се никад не мења.”
          * Да ли овом причом сугеришете на то да животни оптимизам зависи од нас самих, а не од околности?
          - Ми смо људи који првих петнаест минута морамо да “избљујемо” све - политичаре, друштво, економију, културу...Кад се “издувамо”, онда видимо, или бар ја видим, да је Београд ипак изузетно место. Имао сам прилику да живим у разним великим градовима, од Лондона, до Њујорка и Лос Анђелеса, и ниједна од тих метропола не може да се пореди са Београдом по томе колико су људи овде занимљиви, шта све знају, каквих персона има. У неком граду типа Њујорка, људи који запошљавају одмах препознају уколико си таленат у неком послу и дају ти шансу. Врло брзо после тога биваш унапређен, и то је дивно што је тако. С друге стране, тамо су сви занимљиви људи на оних десет спратова на врху, а ти се сваки дан срећеш са онима који или нису довољно талентовани, или нису били способни да ураде нешто у животу, и то су, углавном, најнезанимљивији људи.
          * Где су наши даровити и занимљиви људи?
          - Код нас је генијална ствар да нико ништа не препознаје, а ако и препозна таленат, одмах гледа да га уништи, јер неће конкуренцију. Најзанимљивији и најобразованији људи овде углавном седе докони, имам познанике који просто одушеве тиме шта све знају или чиме се баве. Али, нажалост, наш систем њих неће - нема их у министарствима која воде земљу, у комисијама које о нечему важном одлучују..., они се могу срести само на небитним местима.

          СВЕТСКИ КУРИОЗИТЕТ
          * ФИЛМ има и један куриозитет - одрастање Штимца дали сте кроз секвенце из његових првих филмова које сте обрадили.
          - То су “Салаш у Малом риту”, “Варљиво лето 68” Горана Паскаљевића, “Специјално васпитање” Горана Марковића, хрватски филмови “Вук самотњак” и “Влак у снијегу”. Тај “захват” је годину дана одложио завршетак филма, а било ми је жао да га не применимо, јер то нико у историји филма никада није урадио. На Западу би, због ауторских права, био велики проблем направити тако нешто, а овде су нам “оба” Горана све дала бесплатно, и пожелела срећу.