Братислав Р. Милановић
ПОТОК
Друго пoправљено издање
ПЛАВА СВЕСКА
Радослав је постао ћутљив. Његова ведрина и веселост нестали су у сивилу
јесени која је наилазила. Морао је у припремни разред где ће усавршавати
француски како би следеће године што боље пратио наставу. Над свим потребама и
проблемима ученика школе „Жан Мулен“ бдела је строга мадам Муши. Мала, пуначка
и одлучна, савршено је обављала свој посао секретара школе. Цела школа Жан
Мулен била је у њеним рукама. Бринула је и о Радославу. Приметила је његову
одсутност и позвала нас на разговор. „Вероватно га мучи носталгија. То је,
господо, озбиљна болест дошљака, нарочито вас Словена. Претпостављам да му не
пада лако ни то што ће изгубити годину. Проћи ће га то када стекне пријатеље.
Али, то за њега може бити и добијена година. Има у овом припремном одељењу и
старијих ђака. Утичите мало на њега. Понекад ми се чини да му је све једно што
је ту“... говорила је правећи жустре покрете руком као да нешто сецка на дасци
у кухињи.
Али, Радослав је и даље био ћутљив, утонуо у себе. И он је, као и ја,
тражио упоришну тачку на коју ће се осовити у страном свету, међу непознатим
људима.
Синоћ је весела музика одјекивала из Петровог телевизора. Тек што смо
Радославу купили „Сегу“ и прикључили је на Петров телевизор.
Наше ствари, које смо наручили не послушавши Омчикусов савет, још нису
стигле.
Весели тонови су скакутали по соби. Радослав је, вешто баратајући справицом
за електронске игрице, спретно проводио свог јунака, прпошног и ситног дечкића,
кроз разне опасности и заседе,преко понора, кроз џунглу, испод воде – ка
прстену моћи.
Када сам синоћ отпаковао електронску справицу, Радослав је поскочио са
столице, оптрчао око стола и запевао из савег гласа, као на стадиону: оее, ое,
ооо, ооо...
У кућу се уселило весеље.
Ништа није веселије од дечије радости.
VII
КАКО
СМО ДВА ПУТА ДОБИЛИ САНКЕ
И
ШТА САМ СВЕ САЊАО
Коначно, сигле су санке. Отац је,
поносан, рекао да стоје испред врата. Банто и ја смо јурнули гурајући се ко ће
пре да дохвати кваку. Сјурили смо се низ степенице и укочили се. То, санке?! То
што се црнело испод прозора и што је више личило на некакво сандуче – санке?
То, склепано од две даске постављене на руб и пет, шест укуцаних попречно –
санке? Али, ни Миткове нису биле боље, а ове је направио Стојанча, његов отац.
Имале су и канап за који смо могли да их вучемо.
Мајка
нам је навукла на главу вунене капе. Готово смо улетели у капуте и чизме и
сунули напоље.
Отац
је пренео те санке преко мостића и спустио их на пут, као да су светиња. Банто
и ја смо ухватили палицу која је била по средини везана канапом и повукли их
према падини одакле су се чули неразазнатљиви пискави гласови и узвици.
Низ
пут који се успињао према руднику, по снегу који су добро утабали камиони и
преко којег се, касније, затегла корица леда, јурила су деца на санкама.
Наше
санке су стално скретале у јарак. Стругале су по залеђеном путу: никако нису
могле да ухвате брзину док су око нас са завидном лакоћом и отмено шкрипућући
пролетале санке од куване буковине и јасеновине, потковане гвозденим шинама.
Над њиховим изгледом бдело је више мајстора у некој светлој радионици у којој
је буктала лимена пећ бубњара и у којој је све мирисало на прозирне лакове. Као
потмула грмљавина пројурио би и Митко на санкама сличним нашима. Шине су сијале
и на врховима њихових салинаца.
Наша
сандучара није имала потков.
Отац
је стајао у дну падине и с поносом гледао како нас двојица седамо на ту
скаламерију, хватамо залет и неизоставно скрећемо у јарак.
–
Научићете, полако – говорио је док смо теглили тешку дрвену склепурију уз брдо,
решени да овог пута сиђемо како треба.
Али,
није ишло.
–
Уроше, дођи час овамо! – узвикнуо је отац гледајући високог, плавог
тридесетогодишњака који је стајао уденут у црне рударске чизме, с рукама у
џеповима, и посматрао исто тако плавог дечака како се суља на задњици.
Урош
је пришао поправљајући качкет.
– Зашто
ове санке стално скрећу у јарак? И други имају такве, па иду право.
Урош
је окренуо наш сандук без поклопца, коме су две бочне даске биле заобљене као
салинци, зажмирио на једно око, цокнуо језиком…
–
Е, зашто? Видиш ове две даске што су као салинци? Једна је од буковине, а друга
је чамова. Е, та чамова – гребе. Буковина може да се углача, али чамова даска
никад. Она иде спорије. То ти је. Ово ти је сигурно правио Пироћанац. Стојанча.
Хтео је да уштеди на буковој дасци, па ставио једну чамову. Чудан човек.
Отац
је рекао да се санкамо још мало. Важно је да смо ми на снегу, на свежем ваздуху
јер је то здраво, озон обогаћује крв. Уосталом, Урошев Милован се суља на
задњици, а види како су му образи црвени.
Крај
нас су протруцкале Цобијеве гвоздењарке а затим је протутњао Марков боб на коме
су била три Сувачаревића и три Котника.
–
Идемо кући, доста је било – рекао је отац тихо када смо поново слетели у јарак
и прекотрљали се један преко другог.
Те
ноћи сањао сам како поред мене бобоњи Марков боб, док Банто и ја, на кљакавој
сандучари, скрећемо у јарак и забадамо носеве у снег. Затим смо седели на истом
таквом бобу на којем је била чак и кућица, и пећ, и путовали кроз свет, а са
нама је била Јагода, и нека сасвим непозната деца. Ја сам управљао и одређивао
где ће се стати, Јагода је седела крај мене а Банто је бринуо да нам се не
угаси пећ. Затим је боб изненада скренуо с пута некаквом низбрдицом и изненада
се преврнуо, жар се расуо по снегу а кућица растурила. Дуго смо покушавали да
изгурамо претежак боб
уз ту падину испод које је текао
наш поток иако смо били на другом крају света. Онда сам ја почео да цвокоћем од
хладноће и наједном сам био сасвим го. Покушавао сам да сакријем голотињу али
то никако нисам могао. Нисам успевао да пронађем гаћице. Покушавао сам да се
сакријем од Јагоде и осталих, али моје одеће нигде није било а бивало је све
хладније. Онда сам чуо мајчин глас: „Оборили су јорган“, који је допро однекуд
из даљине, заједно с изненадним блеском који се потом изгубио. Затим ми је опет
било топло, боб је тутњао према Северном полу, око нас је бивало све више снега
а црно дрвеће без лишћа губило се према хоризонту док све није постало једна
огромна и заслепљујућа белина…
Сутрадан
се отац вратио рано после подне, мало накривљеног шешира и модрикастог носа.
Унео је велики пакет умотан у пак-папир, ставио га свечано на сто.
Мајка
га је гледала као да јој поглед допире са дна лобање, оштро, убитачно. Њене
усне су се стиснуле у једну црту.
Отац
је кухињским ножем пресекао чвор на канапу и погледао у мајку значајно.
Банто
и ја смо, док су нам се руке тресле, одмотавали папир.
Мајчино
лице се полако опуштало.
Испод
пак-папира су провиривале санке од куване буковине. Део поткова на санкама био
је премазан минијумом, а остали део шина одсевао је металноплавичастом бојом.
Ујутру
смо их извукли на врх брда уз које су се, док су бректали и звецкали ланцима,
успињали камиони.
Лежао сам на санкама потрбушке и управљао
ногама а Банто је седео на мени. Док су челичне шине шиштале преко набијеног и
смрзнутог снега нас двојица смо певали, опијени брзином, неку песму која се
састојала само од вокала: ооооеееее… оооеее… Та песма је подрхтавала онако како
су санке наилазиле на неравнине. Наши снажни, дрхтавi гласови испуњавали су
долину стиснуту брдима и лебдели изнад потока.
БЕЛЕШКА
О АУТОРУ
Братислав
Милановић је рођен 1950. године у Алексинцу.
Књиге
песама Јелен у прозору (1975, 2011); Клатно (1980); Неман (1987);
Балкански певач (1995, 1996); Врата у пољу (1999); Cîntăreţul balcanic, двојезично румунско-српско издање (2001), Силазак (2004),
Мале лампе у тамнини (2006), Непотребан летопис, двојезично
српско-енглеско издање (2007); Писма из прастаре будућности (2009); Door’s in a meadow, двојезично енглеско-српско издање (2010, 2011); Lettere da un futuro remoto (2012); Цврчак у децемру (2014).
Роман:
Поток (2001)
Сценска
игра: Србија на раскршћу (Краљево, 1995).
Награде:
Бранкова, Милан Ракић, Ђура Јакшић, Златна значка КПЗ
Србије, Србољуб Митић, Просветина, Нолитова, Раде Драинац,
Змајева, Заплањски Орфеј, Златни Орфеј, Жичка хрисовуља, Национално признање за
вискок допринос српској култури.
Песме
су му превођене на енглески, француски, италијански, румунски, руски, пољски,
чешки, словачки, мађарски, шведски, немачки, португалски и друге језике.
Заступљен
је у бројним антологијама српске поезије објављеним код нас и у свету.
Живи у Београду.
Нема коментара:
Постави коментар