U mladosti sam kopao po starim papirima, računima, knjigama i leksikonima; pretraživao geografske karte; preturao među salvetama u restoranima i zgužvanim papirnim otpacima u korpama za smeće po jeftinim, smradnim, hotelima. Sobe su bile prepune duhova, a dešavalo se da pri povratku zateknem u svom krevetu i žive osobe: protuve i paćenike, bolesne i iznemogle, zarazne, naivne i nevine, stare za koje se nije moglo znati da li su babe ili dede. Međutim, baš su mi ti hoteli, odnosno njihova rasprostranjenost po belom svetu, omogućavali neočekivanu prednost u pohodu na tajne dokumente.Mnoge mi je neprijatnosti to kopanje po hartijama donelo. Za sve vreme imao sam utisak da me pri tome neko organizovano sputava; tajno udruženje zbijenog ustrojstva, razgranatih pipaka, organizacija koja je bila u dosluhu sa nepoznatim, višim silama, ili je, pak, poznavala najnovija naučna dostignuća. Ni da pomenem da nisam smeo nikome da se poverim. Istina, nikoga ko bi mogao da shvati moje probleme, nisam ni poznavao. A i da jesam...
Jedne neprospavane noći pronašao sam u svom putnom sanduku fotokopiju meni nepoznatog zapisa. Zainteresovao sam se jer mi se učinilo dovoljno neobičnim. Zanemarivši da je taj sanduk bio povelik i da ga nikad nisam pretražio do dna i bio sasvim upoznat s njegovom sadržinom, kažem, zanemarivši to, imao sam utisak da mi je taj komad papira, ta fotokopija podmetnuta. Zašto sam tako mislio? To tada nisam mogao da objasnim. Naprosto, govorilo mi je izvesno osećanje: Osetio sam duh oca.
Moj je otac bio pisac. Književnik. Pripovedač. Pripadao je i literarnoj družini u ono vreme poznatoj pod imenom «Široki vidici». U našoj se familiji govorilo da je jednoga dana odlučio da napusti to udruženje i da je nameravao da za svoju odluku navede narušeno zdravlje. Tetka mi je pričala da je otac noćima sastavljao svoju odstupnu besedu. Govorio je da će da napiše kako ga obuzima tuga na samu pomisao da mora da napusti udruženje; da mu je bilo jasno da sam nikada neće uspeti da se istakne kao značajan autor; da je shvatio da on čak i nije bio dostojan «Širokih vidika» i da ga je samo prevelika sreća povezala s družinom.
Niko u našoj familiji nije ni čuo ni video njegovu besedu, niti je imao ikakvog saznanja šta je u njoj pisalo. Moj otac, nakon što je besedu sastavio i na sastanku družine pročitao, nije nikada više o tome govorio. I nikada, ali nikada, bar koliko je to nama bilo poznato, ništa više nije napisao. Nikada! Čak je prestao da čita literarna dela. I dalje je prelistavao knjige, ali su to bili istorijski spisi, biografije, knjige o motociklima... Voleo je i političke memoare svetski poznatih autora koje je čitao, uglavnom, u originalu.
Fotokopija koju sam pronašao bila je njegova odstupna beseda. Tako je veliki dragulj u našem porodičnom mozaiku legao na svoje mesto. Postalo mi je sve mnogo jasnije. U toj besedi doslovce piše:
„Je’te govna, skribomani!“
Milan Balinda
Balinda objavljuje prvi put u okviru Sazvežđa ZAVETINE. Neka nam pošalje što pre kratke biobibliografske podatke o sebi, gde trenutno živi i šta radi, i ostalo, uz nekoliko fotografija u elektronskom obliku.
Нема коментара:
Постави коментар