Подразумева се да ћемо ретко добити тачан приказ стварности од корпоративних медија, што је, уосталом, разлог због којег независни медији постоје. Привредници Џемс и Џоан Мориарти су избегли заробљавање од стране терориста Ал Каиде током револуције у Либији 2011. године.
Моријартијеви представљају три снажна мотива за уништење Либије од стране западних сила и њихових међународних финансијера:
1. Гадафијев план да успостави златом подржану валуту, која би на крају постала пан-афричком валутом и тиме економски ујединио афричким земљама и ослободио их западног империјализма;
2. Жеља САД за успостављањем војне контроле над Африком која би отерала кинеске инвеститоре;
3. Наводна тужба вредна 7 трилиона долара за накнаду штете настале раскинутим уговорима са европским земљама током “колонијалне ере”, а коју је иницирао Гадафи у име свих афричких земаља.
1. Гадафијев план да успостави златом подржану валуту, која би на крају постала пан-афричком валутом и тиме економски ујединио афричким земљама и ослободио их западног империјализма;
2. Жеља САД за успостављањем војне контроле над Африком која би отерала кинеске инвеститоре;
3. Наводна тужба вредна 7 трилиона долара за накнаду штете настале раскинутим уговорима са европским земљама током “колонијалне ере”, а коју је иницирао Гадафи у име свих афричких земаља.
Далеко од ослобођења либијског народа од диктатуре, НАТО бомбардовање 2011. године за циљ је имало да одржи доминацију САД и ЕУ над Африком. Али оно шта заиста упада у очи је потпуна безобзирност приказана у Либији (а и другде, уосталом) и од стране НАТО-а и од стране побуњеника, као и разарања која су са уживањем демонстрирали цепајући земљу на делове. Они имају приступ високо техички опремљеном наоружању и возилима што им омогућава да ”уберу плодове уништавања” какво су раније могли само богови да изведу. Њихов ручни рад има психопатски рукопис и резултат је огромне уништавајуће Западне цивилизације и оберучке прихваћених принципа уништавања, на славу Запада и либијских побуњеника. Моријартијеви су били сведоци великог броја ствари док су путовали по земљи као међународни посматрачи испред комисије за утврђивање чињеница коју је покренула омладинска међународна организација и причали су о бекству након заробљавања од терориста, али и прогону и притисцима које и дан-данас над њима проводи влада САД.
Прочитајте још:
Једна од најважнијих ствари коју треба разумети о Либији у 2011. години је да Гадафи више није био формални политички лидер у земљи. Од 2006. године у суштини је био либијски духовни вођа, симбол ,иако он није наставио да заступа интересе људи на међународној сцени. Облик владавине у земљи – Либијској Арапској Џамахирији – био је номинално социјалистички у смислу да је богатство правилно распоређивано, али то је много више од тога. Гадафи је створио, или је био инспирација за нешто најближе ”утопији на Земљи”. Либија није била само демократска (у позитивном смислу те речи) већ и хумана на начин који није виђен на Западу дуго, дуго времена. Замишљени свет о којем сте можда само сањали, где нема дугова, нема осигуравајућих друштва, нема банака (сигурно не Централних банки), у ком су потребе свих збринуте… па, то је Либија прије 2011. Неспоразуми међу људима углавном су решавани без државне интервенције. Либијскиа скромна војска је била опремљена совјетским оружјем из 1980-их, па је тако постала лака мета за огромну ватрену моћ НАТО-а. Од Локербија и бомбашког напада у берлинској дискотеци због којих су га ЦИА и пријатељи изоловали, Гадафи је постао параноја у међународној заједници. Након напада 11. септембра, он је настојао да закопа ратну секиру са Западом и обавезао Либију да буде део Бушовог рата против тероризма, пружајући богате информације о радикалима у својој земљи и правио је договоре који би подигли вишедеценијски ембарго Либији и, не најмање важно, тврде Мориартијеви, давао је масовно мито западним лидерима, као што су бивши француски председник Никола Саркози и Барак Обама (преко једног од његових стричева). Саркози је испитиван од стране полиције због примања 50 милиона евра од Гадафија за председничку кампању 2007.
Западни политичари враћају Гадафију екстремним обликом “промене режима” која је резултирала буквалним касапљењем Гадафија од стране побуњеника које је подржавао Запад. Моријартијеви описују како су снаге НАТО-а бомбардовале архивске зграде у земљи, у очигледном покушају да се елиминишу сви трагови либијске историје. Оне су разнеле куће, улице, продавнице хране, школе, болнице, основну инфраструктуру за снабдевање водом, житна поља и младице палми. Они су ”отворили” земљу за оно што је данас заиста “пропала држава” са свакодневним насиљем и не једном већ две конкурентске владе. Либија има неке од најбоље очуваних римских рушевина у целом Медитерану. Не зна се да ли је НАТО бомбардовао и њих, али на основу онога што се дешава у Сирији, то је само питање времена пре него што буду потпуно уништене. Либијски побуњеници (који данас оперишу као ИСИС у Сирији и Ираку) којима су западни грађани одушевљено клицали, били су мозгови потпуно уништених дрогом. Мориартијеви кажу како су чули крике либијског војника кога су увукли у хотел у Триполију, одвели на спрат и тамо мучили до смрти. Џамије су претворене у центре за мучење од стране исламистичких побуњеника, где је силовано на хиљаде људи, сечени на комаде, уд по уд, и силом храњени како би остајали у животу.
Број погинулих од бомбардовања НАТО-а и његових лудих ескадрона смрти је, на основу података које су Моријартијеви прикупили и проследили од племенских вођа, најмање 600.000. Становништво Либије бројало је 6 милиона у то време. Моријартијеви кажу да је 40.000 оних који су мучени до смрти. На основу састанака са племенским вођама, они су пријавили комисији за утврђивање чињеница да је 100.000 људи убијено у НАТО бомбардовању у првом месецу.
Они тврде да је НАТО бацио више бомби на Либију од марта до октобра 2011. године него што је употребљено у целом свијету током Другог светског рата. Цифра којом баратају за број побуњеника је много већа него игде другде – 250.000 побуњеника који су свакодневно долазили у земљу из свих земаља Блиског Истока и шире. Јасно је да су терористи посебно на мети имали црне Африканце, чији покољ Моријартијеви описују као “црни геноцид”. Постоји најмање 128 масовних гробница у земљи.Ј ош два милиона људи је расељено, једва преживљава у избегличким камповима на Тунижанској и Египатској граници.
Четврт милиона терориста, то вам даје идеју о обиму ових америчких прокси ратова. Није ни чудо што се комбиноване снаге Сирије, Ирана, Ирака и Хезболаха боре против ИСИС-а у сириској пустињи – они се боре против мноштва имепријалистичких пешадинаца. Западне силе су ставиле ембарго Либији на храну, воду и санитетски материјал – баш као што је сада случај са Јеменом. Хиљаде наоружаних камиона напунило је теретом бродове у луци истоварујући хамере, СУВ-ове, и товарећи наново као основне ствари тешку артиљерију и плаћенике. Моријартијеви описују долазак хеликоптера у Триполи са носача авиона и насумично пуцање по свему и свачему. 1.300 људи, углавном цивила, убијено је већ првог дана оснивања тзв ”зоне забране летења” од стране НАТО-а. Шестог дана овог преврата маскираног у револуцију, постављен од стране Запада, Национални Прелазни Савет Либије оснива прву централну банку икада. Да би Либија била добродошла поново у међународну заједницу сва њена готовина, драгоцени метали и остала средства кући и у иностранству преписана су новој, приватној, Централној банци Либије коју контролишу странци.
Моријартијеви кажу да су пристали да се изгради трајна израелска база и да имају документа која то потврђују. Данас су у наше име забили заставу у нову земљу, сутра ће нас мрзети због наше слободе. Да сте у то време били новинар у Либији, били бисте релативно безбедни, не зато што ове поштују новинаре као неутралне посматраче, већ зато што су новинари радили за њих. Моријартијеви имају доказ о убаченим новинарима, и не само катарске Ал Џазире чије је особље било са терористима од првог дана и лично позивало на ваздушне ударе и деловало раме уз раме са њима. Моријартијеви знају шта се десило у нападу на ”амбасаду” у Бенгазију 11. септембра 2012. Имали су претходна сазнања о нападу, али нико у Вашингтону није био заинтересован за оно што су чули на терену. Након тога, мештани су им рекли где могу наћи нападаче. Још увек нема интереса из Вашингтона; најава америчког Стејт Департмента за ”награду од 10 милиона долара за информације које би довеле до хапшења Стивенсових убица” је било чисто позориште. Мореијартијеви су описали детаљно, на основу изјаве очевидаца са којима су разговарали, шта се дешавало у резиденцији те ноћи. Између осталог, Стивенс је изгледа био убијен и пре почетка напада.
На питање зашто је амбасадор Крис Стивенс жртвован, они сумњају зато што је “превише знао”. Стивенс је надгледао – или је бар дубоко уплетен у – пошиљке оружја и терориста преко резиденције у Бенгазију, која је у ствари ”сигурна кућа” ЦИА-е, у Сирију, да убрзају прокси рат америчке владе против Асада, који је озбиљно почео рано у 2012. години. Моријартијеви указују на то да је Стивенс вероватно покушавао да обезбеди испоруку 20.000 преносивих МАНПАД земља-ваздух ракета терористима.
Када су Моријартијеви заробљени у Либији, америчка влада им је у суштини рекла да “искористе прљав веш”. Бег је постао могућ када их је руски амбасадор упутио на брод за спасавање који је послала влада Малте. Они су узалуд покушавали да пронађу брод, а он никада није пристао јер је ситуација била веома опасна. У повратку у свој хотел у Триполију сатерани су у ћошак од стране побуњеника који су им рекли да су њихова имена на њиховим листама. Тада схвативши да су они пристојно плаћени за сваку особу коју убију уз бонус ако масакрирају и спале тела, мислили су да им је дошао крај. Гледали су како западне ТВ екипе снимају разговоре са страним држављанима, а касније су схватили да је то било дозвољено само зато што су изјаве ових људи касније користили у западним медијским извештајима као доказ о “злочинима почињеним од стране Гадафијевог режима”.
Моријартијеви су коначно чудесно побегли из тог пакла који је створио НАТО када су платили 16,000 долара “побуњеницима”, од којих се један сажалио на њих и одвео их на сигурно. Како им је неко из америчке војне обавештајне агенције касније рекао,”Сви ви треба да будете записани у Гинисову књигу рекорда јер нико никада није побегао Ал Каиди жив.”
Обратите пажњу, Моријартијеви су обични пословни људи који нису имали антизападне или либералне мотиве да у Либију долазе ”са секиром”. Њих је тамо послао амерички капитализам.
Када су коначно, преко Туниса и Рима, дошли у САД, Моријартијеви су испитивани о свом повратку и у првих годину дана стално су разговарали са разним обавештајним агенцијама. Амерички званичници су хтели своју причу и доказе које су скупили за комисију за утврђивање чињеница, али Мориартијеви су схватили да се информације користе за помоћ уместо да зауставе терористе у Либији. Након што им је директно речено да ”ћуте, иначе…”, они су изашли у јавност са својим информацијама. Више претњи смрћу је уследило и они су једва избегли покушај хапшења за поседовање дроге. Њих редовно малтретирају владини агенти и ометају их око поновног започињања њиховог посла са уљем за чишћење или добијања запослења. Моријартијеви живе запушених уста.
(Autor teksta: Niall Bradley) (Izvor i prevod: sott.net) (преузето: Истина ослобађа )
Нема коментара:
Постави коментар