СРОДНЕ ВЕСТИ

          ПРИ крају рада, као редитељ, тешко да могу да препричам шта је писац хтео да каже. То је прича која не може да се преприча, а приватно ме веома узнемирава. Уосталом, сви моји комади настали су због "неспоразума" са собом или светом око себе - нашалио се јуче Душко Ковачевић, уочи премијере своје нове драме "Хипноза једне љубави" (у режији писца), која ће премијерно бити изведена 17. децембра на сцени Звездара театра.
          Какво је интересовање за представу најбоље сведочи податак да су и три репризе до краја децембра већ распродате.
          - На сцени је глобус, као симбол планете, јер не живимо само у свом дворишту и земљи. Та прича о шумару и његовој жени, првим комшијама, њиховој деци која су у иностранству, говори да ће на крају остати само троје људи да "чувају" планину - истиче Ковачевић. - Свако од нас има неког ко је негде у свету. Бојим се да ће једног дана моје драме потомци слушати на енглеском: ако овако наставимо да нестајемо, постаћемо национална мањина у сопственој земљи, па можда неки други језик постане први. Земља без народа не постоји, на периферији Србије већ нас више нема... И као све моје драме подигнута је на једну врсту метафоре, испричана кроз елементе комедије.
          Писац и редитељ додаје да је глумце бирао као селектор, тражећи најбољи тим, почев од "голмана" Љубомира Бандовића.
          - Пред нама је тема која је свима позната, успутна. Али, кад се неколико месеци њом бавите, задрхти вам брада, плаче вам се, најежите се - каже Бандовић. - Играм родитеља који жели да му дете оде, али мора да пази шта жели и шта остварењем те жеље губи. Кад је кућа празна, онда вам је душа на промаји...
          У представи играју и Аница Добра, Нина Јанковић, Драган Петровић Пеле, Урош Јаковљевић и Иван Михаиловић. Композитор је Владимир Марковић, костимограф Марина Меденица, сценографи Ненад Бркић и Никола Николић, а кореограф Милан Громилић.
          НЕСТАЈЕМО
          - СВАКЕ године у Србији нестане један мањи град од 40 до 50 хиљада становника. Толико нас је мање јер одлазимо - напуштамо земљу, селимо се у неке друге крајеве или пут неба... Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо - каже Ковачевић.
          ЗА КОГА ГРАДИМО?
          - САМО национална стратегија која се зове брига о породици, могла би да спречи одлазак људи из земље - недвосмислен је Ковачевић. - Нема ничег важнијег у политици и будућности Србије. Лепо је што се зида, гради, реновира. Али, суштинска брига је ко ће путовати тим путевима и населити те куће? Не бих сад набрајао неколико народа, који су већ спаковали ствари да населе нашу земљу...
          ___________________
            komentar  >  Voleo bih da Srbija bude zemlja koji posuje svoje gradjane 11. децембар 2016. 05:10 #4321065  Volim svoje bliznje, nasu tradiciju, zemlju...ali prezirem nasu drzavu, korumpirano nemoralno sudstvo, bahatu, neotesanu policiju, bahato, bezosecajno korumpirano zdravstvo, manipulatore, prevarante i kvazi patriote...smucilo mi se da gledam kako nam namecu kriminalce po medijima kao primer deci, starlete-kurve... Postali smo mnogo zloban narod, nevaspitan, lenj, negativan i radujemo se tudjoj nesreci. To su stvari koje su mene oterale iz svoje zemlje, ne teska materijalna situacija.