Божија башта
Алпака са фарме у Еугендорфу, провинција Салзбург (фото АФП)
У једној невеликој згради у Салзбургу станује преко стотину породица, фамилија илити обитељи. Просто човек не може да верује да у кућу те величине може да стане толико “пустог” света и да сви, са мање или више трзавица ипак некако састављају онај доброкомшијски “крај са крајем”.
Има у тој божијој башти свакаквог цвећа. Ту су људи из најдубљих крајева црне Африке, Арапи са најразличитијим дијалектима истоименог језика, Кинези са југа, Кинези са севера, Кинези овакви, Кинези онакви, (споменух ли Јапанце?), па онда; Турци, Чеси, Пољаци, Словаци Румуни, Руси и Поруси а о балканском букету цвећа да и не говорим.
Има и оних које ми називамо „швабама“ а који никад нису ни били у Швабенланду (једна покрајина у Немачкој) тј. Аустријанаца – процентуално ипак од значаја али само толико да с правом могу рећи оно њихово арогантно: “Ред Тајч!” (Rede Deutsch = говори немачки! – императив.прим.аут.) када у своме присуству зачују свахили, зулу или наш језик.
Како рекох – рај на земљи – стање космополитизма – идеално за социјална, политичка, психолошка, психијатријска, криминалистичка и остала научна истраживања.
Е сад...
Таква једна зграда, кућа или објекат…нема ама баш никакве, ни најмање шансе за опстанак без кућепазитељског брачног пара (Hausbesorger Ehepaar) који својим исправним преводима са једног на други од ових силних језика побољшавају квалитет живљења свима судионицима ове приче па чак и нама који нисмо имали част да добијемо стан у овој божијој башти.
Наравно да преводи некада одступају од оригиналног јер, нити су њих двоје професионални преводиоци горе споменутих народа или језика нити би то у свакој прилици и било од користи. Једни говоре немачки рукама и ногама, други само рукама а има и оних који се ухвате и за пети екстремитет да би исправно дочарали тежину своје изјаве.
Колико су само пута помогли споразумевању комшији са седмог спрата који на свахили довикује из свег гласа комшији у приземљу кроз отворен прозор. Да није њих овај доље оног горе никада не би разумио јер он говори зулу са немачким нагласком kölsch (говори се у Келну у Немачкој гдје је горе поменути доњи добио држављанство након одобрења азила) а који је овде и за рођене домородце тежак за разумети. Кућепазитељ горе поменути проблем решава на оригиналан начин показујући једном руком онога горе а другом кажипрстом вртећи око своје слепоочнице. На то му овај доњи – зулу – захвално климне главом и затвори прозор а онај горњи свакако није добро видио о чему то кућепазитељ расправља а ни да ли је то био кућепазитељ или неки случајни пролазник.
Посебан проблем је смеће.
Како већ споменух, људи са целог глобуса дошавши, имају различите представе о квалитету живота, цивилизацији и хигијени. Тако се смеће налази по лифтовима (има их 2 – два), по ходницима, испред зграде у згради али најмање се депонује у за то предвиђеним контејнерима.
Због тога су кућепазитељ и -ка повели акцију под радним називом
„АКО ТЕ УХВАТИМ ПАМТИЋЕШ ТАЈ СУСРЕТ ДО КРАЈА ЖИВОТА“
а која је прошла веома успешно због тога што су обадвоје мрге и што су непревидиви.
Јесте, истина је да је та акција била помало илегална, због разумљивих разлога али је зато смеће сада углавном у контејнерима. Кажем углавном јер се у два стана налазе нешто мало веће мрге од њих па ето то и зато. Иначе је све ОК.
Зими се ти силни људи, међу којима је један велики проценат оних који су у црној Африци снег видели само на ТВ-у, позатварају у своје станове па их нити видиш нити чујеш. Једино се по некад, када сунце сине, понови онај свахили – зулу дијалог али то тада траје веома кратко и обично недељом у раним јутарњим сатима. Ваљда људи воле када им комшије спомену фамилију – шта ли ?
У пролеће пак из зграде измиле деца и уз вриску и општу галаму почну да се баве актуелним спортовима. Каже се да се по јутру дан познаје али овде важи да се по јутру јучерашњи ТВ-програм познаје. Ако је приказиван 007, сва су деца наоружана. Ако у фудбалу победи неки афрички тим онда проради там там јер та вест мора што пре да се пренесе до мајке Африке а како би друкчије него на патриотски начин, најстаријим телефоном на свету.
Сва срећа да аустријски фудбал није ни на почетничком нивоу па Аустријанци не би морали да доживљавају непријатности од ових силних дођоша а ни они немају јаке скијашке тимове у чему опет Аустријанци предњаче.
На тај начин су и вуци сити и козе на броју.
Ипак, око празника је највеселије. Тада почиње концерт незапамћених размера. Са седмог спрата се чују свахили – бубњеви а из приземља зулу, негдје око средине пева Митар Мирић а тамо, из оног задњег прозора на првом спрату мрњауче нека Кинескиња неку тужну мандаринску. Десна страна се држи аустријског традиционалног блех оркестра и Радетзки марша а горњи део слави тајландску нову годину бацајући петарде кроз прозор.
Какофонија гигантијских размера.
Проматрач као ја би могао да помисли да је та зграда у ствари вежбаоница неког позоришта и синфонијског оркестра заједно а да се уметници сваки понаособ у својој соби бави својим делом програма – истовремено. Ако томе свему додамо још и једну турску продавницу, клуб турских радника и ашчиницу, које се једна до друге налазе у приземљу до чувене Elisabethstrasse, онда је угођај комплетан. Све је ту и ништа нам не недостаје.
Ипак, и поред тога што ништа не фали, понекад наврати полиција у панцирима и са цукама на чај у клуб и ашчиницу. Сто пута их је власник ашчинице молио да му цуку не уводе унутра јер онда мора да је детаљно опере пошто гости неће унутра док то не уради али не вреди. Цајци кажу да су им цуке плашљиви па не могу саме да их оставе на полицији. Овако су кажу сви задовољни а и цуке на броју.
На ћошку код ашчинице коју је њен власник домородац одавно продао због шароликог фолклора дотичне зграде у којој се налази, су ноћи и ноћи стојећи пред тадашњим баром “Max und Mauritz” провеле две даме у чије поштење нико не сумња. Хеиди и њена Мадам. Мој комшија Омер, који и сам станује у горе поменутом објекту, је увек говорио да му њих две никако не сметају а нарочито не Хеиди.
“Док је Хеиди на ћошку сигурни смо да нам нико неће зграду запалити а ни бомбу подметнути!”
Хеиди још увек станује у тој гради али у последње време јој посао не иде баш најбоље јер људи радије гледају позадину неког полицијског цуке него њену. И њен родни лист је заборавио када се родила. Мадам је деградирана у Фрау те је са та два потеза и сама зграда ”добила” на угледу.
Тако сада долазе и пролазе дани у овој божијој башти. Једни долазе захвални што су нашли стан а други одлазе исто захвални што су нашли стан.
У овој кући живе само захвални и сретни људи.
Нема коментара:
Постави коментар