ЛИСТОВИ / Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић

ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

(... Дани су човечији као трава; као цвет у пољу, тако цвета. Дуне ветар на њ, и нестане га, нити ће га више познати место његово. (Пс.103;15 -16)

***

12. фебр.. 2015.

Драги Мирославе,

“Малине” су одлична књига, с дубоким увидима и правим односом према такозваној стварности.

Не треба се чудити што моје прозне књиге не привлаче пажњу критике, јер за то је потребно истомишљеништво - не политичке врсте, већ истомишљеништво признања очигледности, за шта треба, често, готово и надљудска, снага.  Безболније је прогласити таквог увидитеља, и такав свет, непријатељем, на шта се, уосталом, не буним. Овде се сматра питањем рђавог укуса подсећати на горку истину, јер је она део света који је систематски уништен, многим вештачким заслађивачима. Ја немам илузију да је био бољи, али знам да је постојао као једна могућност. Лепо си то приметио и сажео у есеју “Пусто и глуво”. И у многим другим, свако добро,

В.

***

Кад читамо неко старо дело, као да пролазимо кроз целокупно време  које је протекло између тренутк кад је написано и нас. Зато ваља сачувати култ књиге...

Борхес: Књига

***

"Ne budi nesretan što u ovome svijetu nitko ne zna za tebe. Zašto misliš da si toliko važan da bi mi trebali znati za tebe? A kada budeš zaista tako važan, a da i ne misliš o tome, oni će znati za tebe." (Konfucije)

***

Моје сликарство је моја лична прича и оно нема никакве везе са друштвеним токовима.

Прво, не учествујем  у наградама. Чак сам одбио и француску Легију части, јер су нас бомбардовали. Зетим, не учествујем на колективним изложбама. Шта ја имам са колективом? ! Имао сам самосталне изложбе које сам приређивао  да бих преживео. З асликара је важно да му купе слику да би преживео, а не да му деле ордење. Ордење је чиста глупост а ја те ставари не примам.

Љуба Поповић, Политика, 7. март 2015.

ЗАРАДА

Приходи од писања  не могу се више поредити ни са каквим другим приходима. Они су испод најнижих социјалних давања. Тешко је сад  неком новом познанику рећи: Ја сам писац; још  је теже рећи: Ја сам песник. То треба прећутати.

Ненад Милошевић: Лутајућа планета

Упозорења, савети Н. Чомског

УПОТРЕБА НЕВАЖНОГ

Пажњу јавности преусмеравати са важних проблема  на неважне.  Презапослити јавност поплавом небитних информација, да људи не би размишљали и стекли оновна сазнања у разумевању света.

.

ВЕЛИЧАЊЕ ГЛУПОСТИ

Јавност треба подстицати у прихватању просечности. Потребно је убедити људе  да је (in, у моди), пожељно бити глуп, вулгаран и неук. Истовремено треба изазивати отпор према култури и науци.

Ноам Чомски, Савременик, 228-229-230 / 2015.

Света тишина

    Људи ће ускоро почети да причају о тишини као о некој бајци. Човек је окренуо леђа тишини. Из дана у дан он измишља машине које повећавају буку и одвраћају човечанство од суштине живота, контемплације, медитације. Аутомобили, авиони, радио и атомске бомбе су најновији тријумфи прогреса. Човек више не може да уради ништа суштинско, али оно што ради жели да уради највећом могућом брзином и с надљудском буком. Он тражи разоноду, али не схвата да робот којим управља заправо води њега у катастрофу и ништавило. Трубљење, завијање, пиштање, грување, трештање, звиждање, дробљење и подрхтавање хране његов его. Његова стрепња се ублажава. Његова нељудска испразност шири се чудовишно, као нека сива вегетација.(1948)

Ханс Арп

22. mart 2015.

Miroslave !

Nije, a kad će !!!

Kad razređena stanja ličnih Plankeona, a imenom GRADSKI OCI-daju lovu.

Vidiš da je u Srbiji sve stalo sem laganja, pa je tako Svuda.

Mislim da će tender biti objavljen sredinom aprila, ali za sada nisam više siguran i koje godine...možda 2017. kad će nam odjednom toliko postati dobro, da će to biti prosto neizdržljivo...standard, sreća i tako to...

kralj Ibi konačno i očito jaše Rosinantu, a svukud uokolo vetrenjače mlate krilima po vetru kao groteskni zrakomlati skloni padu...

i sve to pred sluđenim očima barona Minhauzena.

Mislim, na sreću, da je Sančo Pansi sve jasno.

 Pozdravlja Te

St. S. E.

***

S. I.

Mar 24 at 8:40 PM

Dragi Miroslave,

Što rekao naš umni narod, nikad ne reci nikad.

Vidim da si  i dalje vredan, a šta nam pa drugo preostaje.

Evo, i ja sam se danas naradio, i zamorio, što bacajući trule papire vezane za nekad navodno važna književna zbitija, što trebeći ih u fascikle, zlu ne trebalo.

Sve to na čuveni dan početka bombardovanja.

Nek ti je srećan skorašnji put u Trešnjevicu, i uspešan, barem ovog puta.

Hvala za priloge i pozdrav

S.

 ***

Pokušaj da Don Kihotu kroz pevanje objasnim decimalno stepenovanje

Stevan Bošnjak

TVORAC SVETLA

Tvorac je svetla u najdaljoj tami.

Razmisli o ovome: o Svetu ili telu tvome:isto je.

Zašto, kad se umoran o dasku nalaktiš stola,

kad sve je iluzija, kroz tu dasku ruka ti

ne propadne cela, il bar do pola !!!

A iluzija čvrstine istina je cela

ruka kroz dasku ne propada

zbog elektrona sa obe strane što dodiruju se, ruke i daske,

odbijajuć oba potom...zato ruka ne propada

čak i, da dokaže čudo, kad bi htela.

A sad vratimo se Plankeonu,

tom čudu što iz dubina tame, iz najdaljih daljina mraka

čudo svetlosti stvara: recimo to ovako:

gustina je naših tela gram po santimu kubnom,

istina je cela. Uzmi čovu od stotinu kila il, stotinu hiljada

grama, kubatura mu je onako, odoka uzev stotinu hiljada santima kubnih,

pa je tako ona računica tačna, ma kako na pogled prvi bila smela.

Al, sad, ako je iluzija telo naše, ne baš neke dostojanstvene gustine,

ispripovedaću ti ovo, želja da obojicu mine:

ono što iluziju ko uzdama drži, je

pogađaš već, bit iluzije, sušt njene sušti, atoma jezgro: srž iluzijine srži.

Pa sad vidi ovako: gustina je tog jezgra i vatre što tamo iluziju tale,

deset na dvadeset prvi grama po santimu kubnom.

Ovo dobiješ lako kad znaš da je zapremina jezgra

deset na minus četrdeset i peti santima kubnih, a težina njegova

deset na minus dvadeset i četiri grama...eto tako...

sad mi se čini da ti sa Plankeonom, u biti tvojoj,

postaje nekako jasnije i lako: ispod ovih dubina jezgra koje

Ti maločas opisah snuje On kao Crno sunce i dobro je što je tako

spremno da očas , to lično čudo, promeni boju, crnu u zlatnu I ako…

pa kao što unutar Tela, samuju tihi, utihli viši principi,

i unutar njih samuje On, najviši, najtiši.

Gustina njegova, onu iz jezgra, nadmašuje nemerljivo,

rekoh deset na devedeset četvrti grama po santimu kubnom, ni više ni manje,

i šta je telu činiti sa tom gustinom pogubnom !!! Ništa. Takvo je stanje.

To kucanje na vrata budućeg neba, u praznoj tami

u pustoši lednoj jedino je bivanje

I eto tako: prhko je i prolazno čudo telo naše

al ispod njega je čudo što skoro da prolazno nije

a ispod čuda toga je opet čudo najveće, neprolazno iznad svega,

Ovo je čudo, tamo gde biva, večno

baš kao, u prolaznim životima našim, beton ispod snega.

***

25. april 2015.

Мирославе,

ја сам моје песме испевао пуном снагом, без остатка и ту више не додајем ништа чак ни пред сударом са метафизичким силама каква је смрт.

Испалим интелигентне ракете мог ума и кажем им: сад децо летите у само вама познато. Сваки даљи утицај на њих је, баш као и на претходни дан. Никакав.

После је све само ствар тумачења неких драгих душа-а њих је све мање.

Стеван

пс. Можда бих и ја као Тагоре кукавно ламентирао да нисам написао УТОЧИШТЕ.

Али јесам. Уточишту се, ни у ком свету нема шта ни додати ни одузети.

Уосталом, зар сва та кукњава није најбољи доказ да људи НЕ ВЕРУЈУ У БОГА, ма на ком меридијану живели.

Видиш ЈА ВЕРУЈЕ, али НА МОЈ НАЧИН. НЕПОБЕДИВ, НЕУПИТАН и НЕПРОМЕНЉИВ. Мени за моју веру није потребан чопор, па нек је и најмањи.

Ствар је, како рече Фојербах у 11. тези да се Свет не тумачи-само, већ пре свега мења.

Ст.

***

Нада П. списатељица,  после читања мојих записа из 1999.

ЛеЗ 0000943, ЖИВОТ ПОД УЗБУНОМ / Мирослав ТОДОРОВИЋ http://fabrikamaslacakla.blogspot.com/2015/03/blog-post.html

***

Nada P.  16 godina ubeđujem sebe da tada nisam ništa zapisala... Znam da rokovnik sa tom godinom postoji ( negde) ali ga ni jednom od tada do sada nisam otvorila... Pre nekoliko godina sam spalila nekoliko rukopisa... Kako mi se čini dvadesetak rukopisnih knjiga je tu bilo... I danas pamtim neke nazive ... Pitanje zašto i čemu... Znam da tada svesku sa tom godinom nisam ni otvorila... Prazne listove ne treba spaljivati... Može da se iskoriste... Makar za uvijanje zimskih krušaka pre stavljanja u gajbice... napisano samo skuplkja prašinu... I povređuje... Kao da skida hraste i otvara stare rane...
Sada, čitajući ove zapise, pitam se šta li piše u mojim pisanijama iz tih dana... I pitanja ostaju bez odgovora... Ubeđivaću i dalje sebe da tada nisam ništa zapisala... ( Možda i nisam)... Nekako mi tako lakše... Prošlost je možda san... A šta ako sada još uvek sanjam, a negde tamo gađaju bolnice, vozove, ruše mostove??? ... Namerno ne pominjem ljude... Kolateralnu štetu kako rekoše... Namerno ne pominjem rečenicu koja mi se urezala u pamćenje dok sam autobus čekala da bih išla da izbetoniram sa radnicima još jedan deo platoa ispred Jugopetrolove zgrade... Ali ipak, na vrhu mi jezika... „Seme im krvavo, da im krvavo“, reče neko na stajalištu, a ja se i ne okrenuh da vidim ko je, samo sam se propela na vrhove nožnih prstiju, pogledom premeravajući visinu brda koje moju decu štiti od udara na Zastavu...

***

Grzegorz Walczak , 27. mart 2015.

Postovani Prijatelu
Pripremam knjigu - izbor srpskih pesama. Posalji mi, molim, nekoliko izabranih svojih pesama (5-7), ako hoces da Te ukljucim u taj izbor. Potrebne mi takodje zvanicno odobrenje da se slazes daTe prevedem i objavim u Poljskoj, nazalost bez honorara za autore, slika i kratko cv. Izdavac je Navrocki. Znas kako to ide. Tek u poslednim trenutku konacno odluceno da idemo u taj konkurs. Odobrenje potrebno mi do 31.03
 Pisi mi kako si i sta stvaras.
 Pozdravljam Te srdacno
 Gzegoz Valcak

***

Песма „Шљива српска” постала је, на неки начин, ваш заштитни знак. Како је настала ова песма?

У српским култним радњама шљива је имала видну улогу: под њом су се вршила опела; сахрањивала некрштена деца; она се садила по гробљима; сматрала се и сеновитим дрветом; и дрветом с магијским моћима... Уосталом, рођен сам међу шљивама, садио сам, тресао и купио шљиве, пекао и пио шљивовицу. Мирис шљива у зрењу надмашује све вештачке козметичке и парфимеријске мирисе. Пред изгледом шљивове срчике мора застати сваки сликар и вајар. Кад у јесен отежају и повију се под родом, шљиве васцелу Србију претворе у Помонин воћњак под модрим скулптурама. Све то могу бити извори песничког надахнућа.

Милосав Тешић, у Политика, 7. април 2015.

***

Nada Petrović, na fejsbuku, 7. april 2015.

I dalje se pitam da li bi mi u životu bilo lakše da nikada ni jednu pesmu nisam napisala....Niti ijednu knjigu pročitala... I čini mi se da sam sve bliže odgovoru...

***

ŽIVIMO u vreme digitalnog varvarstva, kada je digitalna misao potpuno razorila i rasturila magijsku misao koja se nalazi u knjigama. Književnost nam je postala sve metalnija i hladnija, a Momo Kapor nas podseća da je knjiga prostor bića, i da je čitava mudrost da u književnosti moramo da uživamo - rekao je Dragan Jovanović Danilov, primajući u sredu književnu nagradu “Momo Kapor”, u Skupštini grada.

В. новости, 9. април

***

Чему поезија?
... Чињеница да висока поезија нема много читалаца није, по себи, забрињавајућа, под условом да широке масе своју потребу за песмом задовољавају на неком споредном терену, на „нижем“ нивоу. Слаб одјек штампаних збирки својеврстан је показатељ њихове драгоцености. Као и свака есенција, и поезија се најлакше прима у разблаженом стању. Кафанска попевка „Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа“ поручује оно што смо већ чули у познатом Ронсаровом сонету, што су варирали Бодлер, Јејтс и Кено, али је израз разголићенији и простоумнији.Милован Данојлић

***

Власта Младеновић

10.april 2015.

Драги мој Мирославе,

Срећан Васкрс.

На многаја љета.

Сабратски,

Власта Младеновић

Читам те, пратим.

Објављена је моја књига Дисидентитет, у којој си и ти (никуд више без тебе, сада смо и у друштву "Писци без адресе".

Послаћу ти књигу и Библиопис, у коме си такође објављен.

Свако добро и уживај у Трешњевици, а ја у мом Шаркамену. Природа је божанствена

04. март 2015. 17.51, Miroslav Todorovic <mirtod2008@yahoo.com> је написао/ла:

***

МИРОСЛАВЕ !

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

УЗ ВАСКРШЊИ ПОКЛИЧ:

СА ПАВЕЛОМ У БОЈ,

ЗА САВ РОД СВОЈ

И ЉУДСКИ СОЈ.

С . Д.  Л. Н. Д. С.

***

A.  A.

To

Miroslav Todorovic

Today at 11:22 AM

Ваистину, васкресе!

Светлост васкрслог Господа нека озари и твоју душу, и свих људи, поготово оних из Божје близине.

Братски, А. с породицом.

***

Vujica Bojovic

To

mirtod2008@yahoo.com

У неуређеној држави, с много хајдучије, бирократија можда и није највеће зло да је она савесна и професионално компетентна. Знам примере да су пољопривредне кредите користили људи, младићи, који никад мотику нису узели у руке, ни на њиву стали, колико да се обуку и летују. То само говори о неозбиљној држави, неодговорној према будућности својих грађана. Пензионери неће, не могу, подићи посрнулу пољопривреду, у беспућима Страдије. Ово на окућницама је само везивање лике за опуту.

Не видим излаз. Србија се заглибила у митовима и пројектима Велике Србије (Сви Срби у једној држави, Србија мора имати излаз на Море, Југославија), а то је могло само животом под оружјем и ратном економијом, а не изградњом земље, културом и знањем. Шта сад? Шешељизација.

Био сам вечарас код рођаке. Они гледају Ћирилицу. Мило Ломпар,Црногорац, навалио да меље о идентитету српском као свеспасавајућем еликсиру, тртља о српском самопорицању (он или неко од њих је сковао већ појам аутошовинизам). Та багра се уби спашавајући народ од Америке, од Европе, светских завера и домаћих издајника, али јој не смета да народ затуца, огули, слуди, вара, шаље у ратове, сеје мржњу према другима, да прогони слободоумне и талентоване Србе...

Одужих овај коментар, и удаљих мало од Апликација

Вероватно, Мирославе, ниси навикао на овако оштре оцене наше стварности и наше прошлости. Ретко наилазим на одобравање. Српска пропаст траје више од једног века и нема јој лека за једне или две владе. Потребан је, прво, заокрет у начину мишљења, затим поимања себе, у реалним капацитетима,у времену и простору. Али тешка је та "апликација", не доноси власт и маст. Најгора ствар је што народ очекује спас, неко решење, а сам није спреман ништа да учини за себе. Одазваће се каквом рату или буни, ако га гурну. Мало ће убијати, гинути, рушити и палити, светити се, па опет од нуле. Опет изгубљено време. Једина константа је да ће Србија пропадати, распадати се сама од себе и бивати све мања. Србија није у стању да сачува своје воде, њиве и шуме, своје становништво...

***

Miroljub Todorović

To

Miroslav Todorovic

Apr 14

Драги Рођо,

честитам ти на тексту објављеном у Политици.

Поздрав,

Мирољуб

***

Срдачно Вас позива на промоцију

Летописа Матице српске

(мартовски број, темат „Жак Рансијер”)

Учествују

Стеван Брадић

Владимир Гвозден

И Слободан Владушић, у својству главног уредника ЛетописаМатице српске

Среда, 22. април 2015. године, 18 часова, Свечана сала Матице српске

***

Власта Младеновић

To

Miroslav Todorovic

Apr 20 at 7:31 AM

Драги и поштовани ми Мирославе, пријатељу блиски у времену отуђеном,

Само да ти се јавим, да се не удаљујемо. Треба ти и ја да поразговарамо путем мејла и око сјајне идеје, нашег књижевног друштва "Писци без адресе", које је настало од твог култног текста Писци са лоше адресе, а на основу дефиниције Милоша Црњанског. Зато сам посветио песму Црњанском и теби. Ја испуњавам своју дужност. Нема поетике без етике. Да, биће објављена у једном од познатих и значајних часописа. Да се зна.

Морамо да помогнемо легендарном и неуморном, доследном и часном писцу српском, Ивану Ивановићу.

Ти јеси један од "писаца без адресе" (ван кланова и утицаја), али на свом месту у српској књижевности. Зато певај о: Градини, Чеперцима, Осоји, Пољанама, Стојића камењу, Водицама, и на другој страни, погледај лепоту песниче!, о Главици, Јасикама, Јагодњаку, Великом Острешу...

Тако је и у мом завичају. Зато смо блиски и поезија нам. То је наш свет.

Ових десетак дана био сам у брдима делијованским са птицама. Без интернета, телефона. У медитацији, молитви. Божанствено, Песнички.

Вратио сам се у Неготин, обавезама, пошти. И већ ти се јављам. Има пуно посла, пуно радим. Да те питам нешто, јер ти си мој поштовани пријатељ, изузетан и часни песник, до чијег мишљења држим. Пошто спремам рукопис Странац у домовини (ако Бог да, у издању КД "Писци без адресе"), волео бих и част би ми била да ти проговориш о песмама мојим у овом невремену, у коме смо сабеседници, односно да напишеш краћу рецензију. Ако си расположен и имаш времена. Ја бих ти свакако доставио рукопис.

У сваком случају, свако ти добро желим од Бога.

Твој увек пријатељ,

***

Дејан Ђорђевић

ХАЈДЕ ДА УБИЈЕМО ПЕСНИКА ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ

У велики град

Долази ненајављен

Носи народно одело

И свој матрењи језик

***
Постанак је само космички јецај, ми смо ране саме природе, а Бог је Неверни Тома.

Е. Сиоран

Слушам тишину и не могу да угушим јој глас: све је окончано.  Овим речима је почео свет, јер му само тишина претходи.

Бог нема  интереса да уништи Тишину, јер не жели да поштеди ни живот. Но, слушајте је! У тишини не постоји више биће. Само се сузе надмећу с Хималајима...

Е. Сиоран

***

ВЛАДАРЕВА ПОВЕЉА ПЛАКАЊУ

                          Мирославу Тодоровићу

Жалостите се и плачите слободно.

Јаду дајте његово:
Срце на горевини

Душу на крчевини.

Тескоби њено – проветрите јој касабу

Тлаку одморите на витим трепавицама

Ни роптању не закините:

Цвилите и скичите, с маском чељадећом

Можда вам се смилују моји помоћници

Са сирћетним напитком на језику

Војачку мору разморите

На прсима родитељке

Јакоже детета

У наручје драге

Пре него је куша љуба Страхинова

Не уздржавајте се ни пред киме

У своме давању

Јадове јабуке у убрусној марами

Господару и газди

Капетану и кнезу

Зајмодавцу и порезнику

И преобраћеном царинику –

Благо очиње одрешите

Пошаљите ми свој плач – своја дела

По десетерцу

По јатаку, слободно

У кљуну голуба писмоноше

На листу купуса, коприве, папрати, аптовине

Као росу –

Ако друкчије не може

Corpus delicti да имам

Тужите слободно

Сузе вам се неће узети у пунтарију

Анђелко Анушић:

( Епитафи за незнане, Бранково коло, Сремски карловци, 2015)

***

Драгом пријатељу, Песнику

Мирославу Тодоровићу, ови

Епитафи у снегу језика

нашег, да незнани и затрти

имају своју пртину, с

 радошћу и сетом.

Анђелко Анушић,

У Н. Саду, 2015. 14. 4.

***

22. април 2015.

Стајем  пред продавницом на Дивљаци. Лила ми каже да неки човек маше руком у нашем  правцу. Видим  човека како преко пута  жустро иде  до комбија, и ево га, стиже   са папиром у рукама. Показује ми исечак  из „Политике од 14. априла, текст; Апликације, конвенције и остале пољопривредне заврзламе.

Насмејан је, радостан. Овде, каже,  нико не купује „Политику“ зато сам исекао твој текст и свима показујем. Кажем да погледа на интернету остале текстове о мукама малинарским. Казаће деци, не зна како се користи интернет. Не познајем га. Мирко Радовановић, кућа му је по више куће Богдановића, оног што има камион.

Обрадовао ме је, и  уверио да има смисла штампати у „Политици“, „Новостима“ јер  до књиге скоро нико и не долази.

Из продавнице излази Митровић. Тражи књигу, ону коју си ми дао, каже,  ни Грци не би разумели. (Дао сам му  лане књигу „У сенци Дамокловог мача“). Обећам,  надам да ће неко штампати књигу текстова „Малина и друге јади“.

Он каже, зими ћу  да читам, сада се не чита, сада се из малина не излази. У малинама се сатиремо.

На насловним страницама НОВОСТИ текст „Почело стварање Велике Албаније“. То овде никога не занима. Каква политика, телевизија, имају преча посла. Ови што воде политику довели су земљу у ћорсокак... Погледај, ако си залудан пренос скупштине и све ће ти бити јасно, ако иоле памети имаш. Ако имаш нећеш ни гледати оне будалаштине. И не треба да се јадамо све смо ми ово зарадили. Нисмо боље ни заслужили, и немој мислити да се ми за нешто питамо. Ко пита жабе када ће се чистити мочило?

 („Ниједна од бивших република није суверена, јер ниједна не одлучује о себи. Југославија је била добар модел за све њене народе, али можда ти народи нису заслужили уређену државу. Лако су продали хлеб и образ, а добили глад и ђон – каже Халиловић, који тврди да је језик којим говоре Хрвати, Бошњаци, Црногорци и Срби један те исти језик којим говоре Хрвати, Бошњаци, Црногорци и Срби један те исти језик  са многим специфичностима које га обогаћују“.

Сељаци о томе јасније говоре. Не околише, не муте, него јасно. Какви смо, тако нам је.

На пошти перузимам „Бдење“, два примерка, број 43, књигу Милисава Савића „Мали глосар креативног писања“, стигло и писмо песника др Драгомира Загорца из Брчког.

У клисури пуним пластичне канте и влаше са водом.  Враћамо се уз Брезовац. За столом, под смреком читам у „Бдењу“ текст Ивана Ивановића о Д. Стојиљковићу.  Ветар хуји, небом броде бели облаци, чује се кукавица: ку – ку... Планирам да окопам још један ред малина. Лила грабуља између редова. Трава буја, сунце греје. Осећам умор и бол у леђима, али физички рад ме на свој начин окрепљава и подстиче на размишљање. Читам писмо Драгомирово. Увече стиже Доле да узоре крпицу земље. Замирише узорана земља, ослобођен мирис земље  религијски  испуни ваздух.

„... Култура је нешто понајмање  чиме се могу похвалити Срби. Године робовања и беде оставили су неизбрисив траг.“ - (М. Савић: Мали глосар креативног писања)

***
ПАТЊА И ПИСАЊЕ

Лаж је да патња, беда, невоља, несрећа иду руку под руку с писањем. Сећање на њих је сасвим нешто друго, сећање и јесте писање, у овом случају о преживљеном болу, јаду, страдању.

Писање тражи мир, самоћу и задовољствио душе. Могуће је да је Достојевски био несрећан човек, како кажу његови биографи, али је вероватно у тренуцима писања био срећан. Па чак и ако неко тврди да његова душа није знала за мир, самоћу, задовољство. Јесте, сигурно јесте у тим стваралачким тренуцима.

(М. Савић: Мали глосар креативног писања, Агора, 2015.)

24. 04. 2015.

Испратио Л... за Ниш. На пијаци купим семе лука. Сељанка пита „Ложиш ли ватру?“. Топло, је не ложем, кажем, а и када је хладно не ложим. Није то вели, него да туриш пеп'о када посадиш лук. Све је у журби. Пролеће касни, ваља урадити планирано.  У кафе ресторану прегледам пошту. Људи говоре о ђубриву, заперцима и хемији која је све гора а скупља. Свратим у Дом здравља код лекара да ми прегледа око. Пуко крвни суд, каже лекар. Препоручује да ми затворе око, саветује да хитно идем код офтамолога. До тада да стављам маст у око. Како? Нађи неку сељанку да ти стави, па јој узврати. Нема, мој докторе, у селу више ни сељака ни сељанки.  Пуним канте са водом у клисури. Жубори  Моравица, волим тај жубор, слушам га и сам у њему жуборим. Враћам се кући, у тишину. Чује се бруј тракотора и пој птица. Јавља се Р. В. Пита да предложим песнике за часопис. Песник М. имао проблема са срцем, Миленко каже да има рак. Стижу  само рђаве вести. Онеспокојавају. А птице цвркућу, цвркућу, распевале се, паре, граде гнезда... У „Политици“ текст: „Скуп посвећен Чедомиру Мирковићу (1944 – 2005)“. Како године тутње. „ И све нестаје под топотом година...“ Вест о Чединој смрти ме затекла док сам секао дрва. О томе, тада, написах стихове.

УНАОКОЛО ЈЕ БРУЈАЛО ПРОЛЕЋЕ

ИЗ  транзистора који држах на буковом трупчићу

Док секао сам на клади дрва

Прхну гавран вест – невест

(Радио Београд, 25. април 2005. у 13 h.)

Умро Чедомир Мирковић од можданог удара

Тишина у мени мукла све намах прекри

Учини ми се у трену да  све занеме

A унаоколо је брујало пролеће

Цветни струјали мириси

Умро Чедомир Мирковић од можданог удара

Туга ме у трену сколи неверица  чуђење

А славуји су  певали Косови звиждукали

Као да се ништа изван поја њиховог не догађа

Вести су ово само људске

Природа живи своје приче

Седим на дрвљанкику

Tужан због зле вести Невести

Седим и мотрим  чудо слику

Светли  животописно сјајем руменим

Располућено стабло старе трешње

Неописиво изван је свих описа

Оно је опис шта ту могу  речи песничке

Залуд о томе мисао и стих у стиху

Боја збори речитије од свих стихова

Мислио сам  на Чедомира 

Чеду како смо га сви знали

На ретке сусрете на књиге

Чуо и овде његове речи из  сајамске вреве

Увелико се штампа ускоро излази

Твоја збирка  Свети мученици

Исечак о смрти одлажем у његову књигу

Лов на грешне мисли

Коју добих  на нишку адресу

Између корица прочитане књиге

Почиваће мироваће

Када год се књиге латим

Чедомира и овај дан спомињаће

А пролеће унаоколо пламти

Зазелењава гора не хаје за вести људске

За мисли моје суморне

У нестајању живе поседи наши

С годинама које су утихнуле

Још живе у сећању

Из стихова мојих чују

После свега

Истине овог света поручују

И ево након десет љета птице истим говором цвркућу, гора зазелењава, а човек пролази и нестаје без трага, светлуца  у нашим, крхким, успоменама топи у све  блеђим сећањима.  О томе је све давно речено, дочим ми попут пролећа   озелењавамо знано речима своје пролазности.

(... Дани су човечији као трава; као цвет у пољу, тако цвета. Дуне ветар на њ, и нестане га, нити ће га више познати место његово.” (Пс.103;15 -16)

Окопао сам један ред малина. Уображавам да су жвнуле, да се радују мом присуству. Умор ме је смлатио па се све теже крећем, са све мање воље радим.

Не умарај се претерано, поручује ми М. Д. Ј.

У глави ми се јављају стихови нове песме „Земља која јесам“. Да ли ћу је написати?

Хуји ветар. Облаци броде небом...

У предаху читам текст Ивана Ивановића: Дечак из Дубова (Бдење, 43/2015).

Видим да мом огледу „Дани суморни, стихови животни“ фали још једна рука.

***

Од Миће Ц., порука: Драги Мирославе, изашле су КН. Већ су послате. И књига песама ће ускоро. У понедељак и ја путујем у Завичај.

Уживај. Поздрав М.

Ракија и умор ме чим легох бацише у сан.

***

ТИШИНА

И тишина је саставни део књижевности.

Метерлинк: Особе које волимо не памтимо по речима које смо изговорили већ по тишини коју смо с њима проживели.

Елиот: Наш живот није ништа друго него комешање око вечне тишине.

Не треба је бркати са музичком тишином, иако има сличности. Није ни контра-фигура брбљању. Нека врста одмора или паузе у нарацији – да! Али ова тишина говори. И више од правог, чујног говора.

(М. Савић: Мали глосар креативног писања)

***
Брине ме мутно око. Невичам сам га повредио, сагнуо се да узмем нарамак одбачених стабљика  а дрвенаста травка ми се нашла у оку. Чекам да око само реши ову незгоду.

Шта си то урадио с ком? - пита Славе.

Трчи лекару, не могу да гледам.

***
Птичица скакуће по трави кљуца мрве хлеба које јој бацам.

***
Гракћући понад воћњака лети врана.

Чује се брундање трактора. Одавно у селу не ричу говеда, нити овце блеје.

***

Miroslav Todorovic: S. Пavelski, gorski pozdrav uz upit - ima li novosti koje bi sve(t) učinile boljim no što jeste? Kako stoji stanje sa U...? Hoće li u-skoro?

Apr 24 at 8:52 AM

D. B.

To

Miroslav Todorovic

Apr 24 at 9:41 AM

Miroslave gorski,

 stalno kažu : sutra, ali...i sutra opet sutra...

šalu na stranu, svakog dana se očekuje raspisivanje tendera...

pogledaj to i sa ove strane: što duže traje predigra mačkica je sve vlažnija...

biće to šlag na tortu UM.

Soske nervoza !

 Pozdravlja te grof sve Prusije i Balta

St. E...von B...

...a štos sa vlažnom mačkicom ide ovako:

gusenica se sladi listom na drvetu...

gleda je vrabac i premišlja se:

dal da je odmah pojedem ili da sačekam da pojede list pa da se udeblja pa...ohoho...

iznad vrapca, na grani, mačkica pred skok se premišlja:

dal da odmah pojedem vrabca ili da sačekam da on pojede gusenicu koja će prvo da pojede list, pa će je vrabac smazati onako debelu, pa ću ja onda njega onako debelog...

a ispod drveta beše poveća bara vode od noćašnje kiše...

dok je maca premišljala dal-dal, grana na kojoj je stajala, inače suvarak, puče a maca upade u pomenutu baru.

NARAVOUČENIJE: ŠTO DUŽE TRAJE PREDIGRA, MAČKICA JE SVE VLAŽNIJA.

***

26. 04. 2015.

Идем рано код Долета. С брда сниам пејзае на југозападној стреани.  Ведро, све блиста.  Види се у плаветнилу језичак Јавора, Голија, Мучањ... Брда све зеленија, шуме прошаране белим тачкама расцветалих трешања. Беле тачке на зеленом. Д. је пензионер. Чува овце. Вели како и међу људима има туњавих. Изађе из тора и не уме да крене са осталима. Окреће се, оклева... И међу људима је исто. Постоје народи као што је то у животињском свету уређено. Народ мрава, медведа, свиња, хијена, оваца... Какав смо ми народ? Онакав како живимо.  Јунак из мојих теренских записа каже: Знам ја нас, јебо нас.  Какви смо, не можемо ни у кући заједно. Погледај новине: отац сина, син оца... Сами ћемо себи главе доћи.... Чудо је да се негде у Србији браћа слажу... Све је почело са библијским братоубиством и тако ће се и  завршити...

Доле прича како је у штали видео да се мачка, у ћошку, на слами, омацила... Изненадим се, вели, погледам, помислим, увече ћу их бацити. Увече, нигде мачића. Разумела мачка, однела мачиће на кућни таван. Сакрила их, у ћошку, да не можеш да приђеш. Како сам се зачудио кад се појавила. Скакућу за њом три мачета,а она само што не каже: Погледај,а ти си хтео да ми уништиш породицу.

Сада се слободно крећу по авлији. Уживам да их мотрим.

Што ти је мачја памет?

***
Послови у заостаку. Нема радне снаге. М. по вас дан не сиђе са трактора. Увече, вели, не може да иде. И сам сам уморан. Боле ме леђа. Свакодневно смањујем рад у малињаку. Окопам један ред, и  одмарам   на троношцу. Мотрим како облаци плове небом, слушам пој птица...

Читам „Скривени посао“ Миролсав Максимовића. Заустави ме текст „Неразумљивост модерне поезије“:

„Велики део савремене поезије не разумем и не пада ми на памет да за то себе окривљујем! То је поезија уских затворених кругова, дезертерска, далеко од људи и њихових правих проблема, досадана, празна, без духа, проста... Са огорчењем о томе размишљам и жалим  што немам довољно времена  и снаге да пишем о тој великој подвали.“ (Д. Радовић)

***

27. 04. 2015.

Пробуди ме пој кукаквице. Лоше спавао, у сну сам негде на терену, гради се пут, ами никако да се организујемо. Не знам да ли сањам, али будим се и радујем што је то само сан. Кукавице распевала... Руди зора, али руј је све блеђи, жута све јача. Нема више ко у песми Рујна зора. Снимам излазак сунца. Промене у природи су све уочљивије, птица све мање.  По брдима брекћу изанђали трактори из прошлог века. Нема више стоке, не чује се рикање говеда... Без стајњака земља ће се изјаловити. Нарушен је однос човек – земља, али ко за то хаје.... Цвркут птица, зуј пчеле, цвет и пчела се поздрављају...

***                                                     ***                                        ***

ХУЈИ понад гора                              ЗУЈ пчеле                             РАЗЛИСТАВА се пејзаж

Веју латице  са                                  Злати се маслачак Пламте цветне крошње

Крошње -  песме.                              Чује мирис тишине             Слушам поезију

***
Трава све више буја. С муком је плевим између садница. Осећам како се стабљике радују када их ослободим бусена траве. Уобразио сам да ме очекују сваког јутра, да се радују када уђем у малињак. Осећање да им помажем омогућава ми да лакше поднесем терет рада на земљи. Небо се  мути, ал пејзаж светли зеленом која све снажније боји шуме и пропланке.

Вести из света: Нови земљотрес у Непалу, страх од олује и клизишта.

Гракће гавран. Из долине допире брундање мотокултиватора. То мој  сестић, бивши кошаркаш, фрезира у малињаку. Не знам, вели, где ми је глава од послова.

Земља тражи стално бдење.

 „А њива ти је ко и жена, треба стално на њој, и око ње,  да послујеш.“ (Пусто и глуво). Допала се ова реченица списатељу М. С. Прочитао у „Политици“ и телефонирао.

Прегледам часопис „Пповеља“ 3/2014. Старе кинеске песме. Маркес: Један од оних дана.

Припремам чорбу од коприва: Убрати коприве испод расвале јабуке чије су латице пале на листове коприве, а около се злате цветови маслачка. Чује се бруј авиона, са Корита стиже кукурикање петла. И пој птица из крошње липе. Очистити, обарити, вода обавезно са извора Млачац што живи испод у цвету дивље трешње. ... И осетићеш да си снажнији, радоснији, да ти је овај пејзаж све ближи, да се све више у њему као и ова грана са које латице слећу радосно у траву.

Јавља се песник М. Д. Ј. Допада му се мој оглед о његовој поезији. Сутра ће конзилијум одлучити да ли ће га оперистаи.

Храбрим га, биће све како треба, то те Он само опомиње.

***

ПЕЈЗАЖА ОВИХ СТИХОВИ

                  За Мирослава Душанића

МОТРИМ пејзаж

Мотрим древну поезију како разлистава

Поетику логоса и све склапа универзално

Док песници још увек траже златно руно метафоре

Што ће све сабрати и као јутарња зора

Отворити лист песме пророчки исписан

О томе облаци небом хуј ветра понад гора

Видело  зелене тишине пролећа и пејзаж

Из којег мотрим слике речи

Док ветар хуји понад гора свевремено

Гракће гавран чују тзв  симболи епике

Истину вечности тумачи трава

У њој књига наших  наслови

Невидљиве странице песме и

Пејзажа ових  стихови = слике

Трешњевица, април 2015.

***

28. април 2015.

Облачно. Кишица оросила лисје. Цвркут пштица, пој кукавице све је штзо чујем овог јутра. Завршуио сам јуначки са окопавањем малина. То би држећа баба за дан препишала, задиркује ме М.. . Радују се малине, ја још више. Задовољство завршеног посла ме испуњава радошћу. Имаш сатисфакцију, казала ми је Сандра, када сам казао да нико не плаћа за писање. Седим на столици под смреком. Слеће сеница, кљуца мрвице хлеба које јој бацам у траву. Сунце се пробија између облака, сноп светлости злати зеленило шуме.

***

КРОЗ грање крошње

Зрачак сјаја.

Злати у трави.

***
Што блејиш када те нико не  ваби? (Веле за оног којни се непозван јавља.)

***
Лектира: Милисав Савић „Мали глосар креативног писања“. Стигао и Савић  међу моја брда.

***

МАЛИНЕ МИРКАНА ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ

О малинама у Ариљу се више не прича.

Сада су код нас важни само педери

И цар Константин

Који је дозволио да буду равноправни.

Једнога дана коштали су Србију 1.000.000,00 евра

Њих стотину, а Константин један

Али оставио је Ниш да чами у мраку.

За кило малина треба да се сунеш триста пута,

рече Миркан из Трешњевице,

Који ове године није успео

Малина ни за хлеб да набере.

Толико је родило.

Није га чак мрзело да их пажљиво преброји.

Тако му је лакше прошао дан,

Као што брже заспиш овце када бројиш.

Могао си да измериш једну малину.

За тај посао потребна је апотекарска вага,

Него далеко ти била апотека, Чак у Ариљу.

А и она не ради недељом,

Када се свечано беру малине.

***

СМРТ У ЛЕСКОВУ

Убио се пуцајући  из ловачке пушке. Учен човек, професор. Новине о њему писале, телевизија га снимала.  Вратио се у родно село, поваздан читао књиге и писао. Убио се пре неки дан, као онај писац „Старац и море“.

Зашто?

Ваљда је у тим књигао нашао зашто? Ено га како са читуље мотри како народ пролази улицом.

 (Ариље, петак, 1. мај 2015.)

***
Књижевне новине, март – април 2015.

Стеван Бошњак

НАД ТИМ ГОРАМА

               Мирославу из Трешњевице

Путујем... пут тај под овим ногама под њима увија се

Под њима самује, и не пита како је над њим њима

нит пита њему под њима како је.

Тај пут застојно је стање моје свести,

Сигурна стаза за долазећа времена

Искочио бих ваљда, да тако није, у самство једног другог доба,

ал, како год несвиклост промени истински је дуготрајно стање

Оно, на брзину ту ново несвикло суштанство, да скокови су

У празнину незамисливи искораци

Тад сушт оне металне сржи  чини да је лагодно кружење

по својој орбити, и мислиш: моћи ћу да поновим све још једном

Само ако моје мени самство приреди то сопство

Које, дал је твоје ил дељиво је у теби

Тобом самим свијено око тебе

у теби шареније од безазлене ситости летаргичне анаконде.

Негована је наивност твог духа тужна наивност

свирепом  немилосрдношћу коначнице закочена.

И зато сад ти кажем: поједи лењивца, вари га дуго и

Тешко ћеш ђипити тад, одскочити, одкрдити, одшаренити

Удаву боје помешати, исмејати парадигму стиска

стиском самим , зашаренити илузију као концепцију пропале моћи.

Кад тако сачиниш епоху, као мембранусвојих нутрина

Над тобом тад је прав пут за катастрофу

Закључујеш празнина, као и испод да је, слутиш

Под  тобом та тајна стаза тобом утабана.

Твпој је он сад и око тебе

Тај пут, од првог до непревазиђеног дана,

да се посвуда шепури и шири, за себе самога – Тобом

а ти скочи, и скачи, и скачеш, понекад са, понекад над

Собом стање удова провераваш, њихове моћи

Као јо-јо неговано одскачеш, ламентираш,

као у  сну лебдиш, не будиш се пре краја ноћи,

Да ли ћеш моћи: Да ли да да! Или да не!

Кад се већ тамо рађаш, када већ живиш тамо  и тамо кад ћеш да мреш,

да ли да  одскочиш! Да скакућеш, скачеш! Да ли да смеш!

Дал, за скок оправне су опруге ове од ногу,

опруге ове две, спремне за дела велика под самим собом

дал су, дал залудни су одскоци без контратега

Да или не!

Шта зато чинити лагано, како просејавати, даровати,

при скоковима тим  како зујати, исијавати  над новонасељеним усхитима

Како настањивати преобраћене радости новим питимим преобраћеницима,

Утихлим као млазеви уморних, ледарама бродећих, фотона,

Летаргичнијих од заборављених блескова свбе мањег интензитета.

Уморнијих од јата свитаца одлуталих у дивље блескове.

Као онај краткоживући  који се звао: Светли као

а летео  је понад једне летње вечери прожете најфинијим мирисима

Та његова жудња и лепет, и усхит за узалудан лет,

Та згасла жишка, још увек  сваком шапуће  у сумраку, да је руб таме,

Објава чисте светлости, да је он цео свет.

  

***

... Али, у природи  не постоји самоћа уколико сте у стању да пажљиво посматрате живот који се ту одвија. То је неуморна лабараторија. Самоћа потиче из нас  самих, јер смо слијепи за свијет око себе. Моје дивљење према природи је толико да бх могао да кажем да  сам скоро пантеиста. Дубоко у свом бићу природу сматрам божанством. Будући да је човек животиња која може да развија  свој интелект и досегне апстракцију, његово позвање  јесте да билошкој природи подари свијест тако да она може да се реинтерпретира...Хосе Мухика, бивши председник Уругваја, Политика, 30. април, 1. и 2. мај 2015.

***
Прочитао сам ове речи као своје. Осећам природу у свом бићу, у крви. Написао о томе скоро исто али  на други начин. Можда сви ми пишемо ИСТО али из свог срца, душе. Понекад мислим да је писање сувишно, треба посматрати, ослушкивати природу у себи, чути све те трептаје, да би чули све оно што ухо  не чује, али мисао осећа...

***
Реч песника више никог не занима, песници су изгубили ауторитет.

С. Јеленковић, песник

***
3. мај 2015.

Мотрим свитање. Бледа зора, нема више оног руја. Жута боја неба а на облацима пламти руј сунчевих зрака. Све јасније промене у природи и небу. Идем по воду на Млачац одакле је моја мајка на обрамачи носила воду. Сада, и ја матор, истом стазом идем да донесем воду у пластичним флашама...

Oбрамица, Обрамњача...

Косим траву између малина. Чује се цвркут. И тишина прошарана тичијим гласовима. О како бурно замирише покошена трава. Косим,а у мислима стихови о касачима којих више нема. У „Политици“ болан текст „У селу мог прадеде“. Али ко хаје за (српско село. ) Седнем на троножац и мотрим облаке што плове небом. И ја с њима.  Легнем у мрежу удишем мирис јабуковог цвета. Чујем коса, хеј, кос се огласио. Нема их овог пролећа. Минула зима је много тога сатрла. Празно је гнездо под стрехом, преазтно и у мени...Ваздух крцат мирисима, тичији цввркут, шум ветра, шта мени овде више треба?

4.  мај 2015.

Зором косим траву између редова малина. Л. чупа заперке. То су оне нове младице које ничу и расту. Уклањају се све до 3о маја, а затим изникле остављају да идуће године доносе род. Да их треба одстрањивати, све до тада открио је сељак из Миросаљаца, сасвим случајно. Није стручњак, али су стручњаци присвојили његов метод гајења малина. О томе ми је причао Добрило (Ненадић). Говорио је на неком симпозијуму о томе. Прскам малине против сушења изданака и чега све не.

Суше ми се малине, јада сае сељак из Добрача, у пољ. Апотеци у Ариљу.

Јеси ли прскао? - пита продавац. Јесам, вели. Зато се и суше. Шта да радим? Ево, сада прскај овим?  Зар за то да дам два товара кромпира?

Докле ћемо овим отровима да прскамо?

Све док затрујемо земља да не може ништа да роди.  Док и себе не затремо.

Не питају се стручњаци, пара све одређује.Видш како и људи нестају... Суше се трешење, осушила моја млада вишња. Осушено стабло вишње исечем пре неки дан за дрва. Изгореће у шпорету, винути у небо и поново родити. Од мадљара сам направио штап. Ићи ће са мном по брдима и кроз шуму, наставити да живи јкао штап.

Све ми то пролази кроз главу док вучем ручицу помпе горе доле.

Капи хемије светлуцају на листовима малина.

Сунце туче. Најављују се летње температуре.  Са брда чује бректање трактора, стиже мирис узоране земље.

5. мај 2014.

Устајем пре зоре. Ведро без облачка. Удишем мирисе јутра, удише и јутрео моје присуство. Идем, преко брда, код Долета за ракију. Ракија и паре траже доброг чобанина, казивао је Добрило, а ја нисам неки чобанин.

Снимнам пејзаже брда обасјане првим зрацима сунца.

Развукао сам мрежу измеђ мојих смрека. Лежим, морим. Сеница слеће на сто, скакуће, одлеће. Остаје прхут крила. Ветрић развејава зреле цветове маслачка. Чује се зуј пчеле... Читам песме Анђелка Анушића: Епитафи за незнане са изврсним предговор приређивача Ђорђа Нешића. Снажна поезија овог времена  која треба тумачити и у духовно-историјском контексту прошлих времена и опомињућим догађајима што су довели до трагедије српског народа... О томе је Анђелко објавио изврстан роман: Прозор отворен на висибабу и кукурек (Завод за уџбенике и наставна средства,

Источно Сарајево, 2010)... Из ведрог неба бруј авиона. Л. пакује ствари,  сутра на Ђурђевдан идем, на кратко,  у Ниш. Десет дана у тзв цивилизацију. Најваљује се леп дан, а ја радујем окрепљујућем путовању преко Голије, јутро  у Студеници, Копаоник...  све до мог кавеза у Нишу...

  ______________________________________

     = извор: из рукописа (Драги Имењаче, ево, уз поздрав, мало "Листова на ветру". Ако ваљају за  Сазвежђа, и ако има места, огласи их... Као што видиш ни ја не одустајем од овог све узалуднијег посла, а о узалудности се може и шире зборити. Позно радим на земљи,Пискарам, листам с мојим шумама и биљем изван ових цивилизацијских трвења. У Ниш-у ћу бити неколико дана тек колико да се уверим да је грАДски живот све тежи, и чудим зашто нико ништа не предузме да се стање промени. (Народ градски је као стадо  затворено у тору а домаћина нема да им храну даде.) Вратио сам се, из села преко чудесне планине Голије, посетио  Студеницу, умио снегом на Копаонику. Није Голија гола него голема,  шумовита и бајковита. Путовао сам кроз зеленило које се не описује.... а Теби препоручујем да обиђеш овај део Србије. Са жељом да Тебе, и све Твоје, овај јав нађе у добру, срдачно МирОСлав из Трешњевице)  Примљено 10. Маја 2015.