ДИБИДУС - Дигитална Библиотека Друкчије Уређене Србије

До краја 20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања. Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера. Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други… До сада су Заветине објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца. Заветине су и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности. Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији. Последњих година Заветине постају покретањем електронског Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности… = извор: Дуг поглед уназад: Заветине

четвртак, 13. август 2015.

Iz porodičnih arhiva

Nisam svoj život doživljavala kao preterano mučan, pa mi nije padalo ni na pamet da se odreknem obeležja sopstvenog identiteta.

Velika srpska književnica: Svetlana Velmar Janković
Ovo je napisala Svetlana Velmar Janković (1933–2014, Beograd) u knjizi „Prozraci 2” („Laguna”) koja je upravo izašla iz štampe. Nova knjiga naše književnice satkana je od rukopisa iz njene zaostavštine i dokumentarne građe koja se po prvi put objavljuje, a svetlo dana ugledala je zahvaljujući Žarku Rošulju, Svetlaninom suprugu.

Suprug priredio knjigu


- Još dok je bila u bolnici nameravala je i želela da se posveti tim rukopisima čim bude mogla - kaže gospodin Rošulj, i dodaje:
- Govorila je „to je moj život”, a taj se život nalazio u pet fascikli. Šta sam drugo mogao sem da im otvorim put do čitalaca. Ona bi nema sumnje još radila na tim rukopisima, a ja sam uz svesrdnu podršku urednika Dejana Mihajlovića i prvog čoveka „Lagune” Dejana Papića odlučio da knjizi pridodam i šesto poglavlje, nazvano „Iz porodičnih arhiva”, a koje sadrži Svetlaninu prepisku sa roditeljima, prijateljima, rođacima, fotografije, dokumentarnu građu. 

„Žigovi”, „Odskoci”, „Odasi”, „Ožiljci”, „Susreti” - nazivi su poglavlja u kojima Svetlana Velmar Janković svojim čudesnim perom ispisuje moment iz svog života ispisujući istovremeno portret jednog vremena, dragoceni doprinos istoriji književnosti i kulture i esej o životnoj snazi, elanu, studiju o ličnostima kojima je zakon opstanka jednako rad i znanje.

Posebno su uzbudljiva (po prvi puta objavljena) pisma njenog oca Vladimira Velmar Jankovića (Čaglić kod Pakraca, Austrougarska 1895. - Barselona 1976) pravnika, pisca, esejiste koji je za vreme Drugog svetskog rata bio u Nedićevoj vladi i kao takav posle rata živeo u izgnanstvu.

Uzbudljive prepiske


U pismima rođaku Protiću (1948, 49) piše i o svom angažovanju u kvislinškoj vladi (što je posebna tema), a u nizu više nego upečatljivih momenata izdvaja se i njegovo promišljanje o „slomu zapadne civilizacije i njenog prokapitalističkog hrišćanstva”, o budućnosti: ”Pitanje koje se u osnovi postavlja nije ono da li će pobediti Rusija ili Amerika, nego šta će biti posle sa masama. Da li će se njihov pritisak smanjiti, tojest, da li će Amerika, ako pobedi, moći da administrira, snabdeva i zaposli aziske milijone ili ne. Ako ne, nova faza pritiska je neizbežna, možda u težem obliku no dosada.”
Zatim o stanju u zemlji iz koje je ponikao, bio je ogorčen „profiterstvom političkih partija posle Prvog svetskog rata”, zalagao se za „socijalni konstruktivizam” (slobodnog, demokratičnog, socijalno zaštićenog i konstruktivnog čoveka i njegova prava), isticao: ”Ako u politici ne možemo da budemo silom prilika bespristrasni, ako u ekonomiji tražimo da se više oslonimo na „ideologiju“ bližeg i komotnijeg egoizma, duhovnu istoriju možemo da pišemo sa manje pristrasnosti i dogmatizma. A ona počinje sa uviđavnošću i sa razumevanjem ili je u protivnom nema i neće je biti”.

Mladost: Svetlana Velmar Janković kao devojka
Ćerka ministra
Nedićeve vlade

Posebna je tema kako je, kao ćerka ministra Nedićeve vlade, prolazila posle Drugog svetskog rata, a takoše i njena sestra i majka.

„Verovali ili ne, spaslo me je to što nisam bila član SK pa nisu imali odakle da me izbace”, stoji u pismu rođaku Protiću.
Uzbudljiva je potresna njena prepiska s ocem, s majkom (dok je bila na radnoj akciji), s drugaricama, s Borom Ćosićem… Godine 1974. umro joj je prvi muž, godinu dana zatim majka, 1976. otac, a potom je nastupio period od osam godina u kome nije mogla da piše.

Susret s ocem


O susretu s ocem, naravno van granica zemlje, piše: „Kad sam ponovo srela svog oca, posle dvadeset jedne godine, predstava iz detinjstva se raspala. Pamtila sam jakog, autoritarnog roditelja koji je stalno nešto zahtevao, pa i zamerao. Upoznala sam krhkog, sedog gospodina, neodoljivo šarmantnog, koji kao da je zaboravio i da zahteva i da zamera. Onaj prvi, iz pamćenja, budio je u meni nelagodnost i otpor; ovaj drugi, iz opipljive stvarnosti, izazvao je nežnost i želju da se družimo.”

Inspirativne su i zanimljive njene „rasprave” s Umbertom Ekom, Antonijem Tabukijem, Margerit Jursenar. 


Vladimir Velmar Janković
Najlepši trenutak
„Nešto promenjena politička klima i moj nešto - nabolje - promenjeni položaj u kulturnoj javnosti, doprineli su tome da tatina knjiga 'Pogled s Kalemegdana' prvi put, posle pola veka, može da bude ponovo objavljena. (…) Jedan od najlepših mojih trenutaka bio je onaj kad sam, u jesen 1991, na listi najčitanijih knjiga ugledala na drugom mestu tatin ‘Pogled s Kalemegdana‘ i, na petom mestu, svoj roman ‘Lagum‘...

Sanjali smo o tome da, jednom, zajedno prošetamo Kalemegdanom. Ali, taj san nam se, takav, nije ostvario; ostvario se u nešto izmenjenom obliku. Hvala Bogu na tome.“
   = izvor: Blic

Нема коментара: