ДИБИДУС - Дигитална Библиотека Друкчије Уређене Србије

До краја 20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања. Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера. Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други… До сада су Заветине објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца. Заветине су и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности. Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији. Последњих година Заветине постају покретањем електронског Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности… = извор: Дуг поглед уназад: Заветине

четвртак, 25. фебруар 2016.

Музеј меланхолије и коментари

Политика је у уторак,23. 2. 2016, публиковала чланак Мирјане Сретеновић, који почиње следећом тезом :"Kао друштво патимо од селективног памћења. Прекасно се сетимо да и са родитељима причамо одакле смо и одакле су њихови. Знамо о својим прецима, али недовољно – каже Велимир Ћургус Казимир, аутор књиге „Музеј меланхолије”... 

   Шта би садржао овај музеј? За почетак, каже наш саговорник, свака библиотека у Србији могла би да позове педесет својих старијих корисника који би донели старе фотографије и испричали у диктафон шта је на њима. На пример: на фотографији ми је тетка, живели смо на Карабурми, наша улица је била таква и таква, ишли смо на колаче и јели „руски шарлот” који је некада имао тринаест слојева, а данас има само осам, и слично.Исписаће тако историју своје породице и једног времена, а те приче разврстале би се по породицама, месту становања и периодима који су описани. Добили бисмо мрежу сећања везаних за место где је библиотека, а она би могла и да се шири. У Амстердаму је 100.000 људи направило записе везане за фотографије и историју своје породице. Ирци су у САД направили пројекат „Корени”, подржан од Унеска, где су сачували приче о свом пореклу.
– Музеј меланхолије служи томе да људи почну да гаје своје сећање, јер носталгија је везана за прошлост, а меланхолија је окренута и према будућности. Сећамо се живота на двору у 19. веку, а заборављамо сопствено детињство, младост. А заборав је поништавање идентитета. Само кроз сећање имамо сопствену личност – истиче Велимир Ћургус.
Открива нам да тренутно преговара за прављење Музеја деведесетих....
Не каже Ћургус - са ким "преговара".  Било би занимљиво да и то знамо. 
Коментара, оних публикованих на овај интервју, има само три. Наводим их дословце.
Yaccoпре 2 сатаNema, fondacije smanjile prihode, ratni zločini i pomirenja nisu više zanimljivi pa treba podgrevati da bi se namakle nove donacije. Muzej devedesetih? A zašto ne i Muzej komunističke diktature? A hoće li u Muzeju devedesetih biti i kemp proizvodi Nove srpske desnice i Tapijeve slike?

Lalicaпре један дан"Svako ima svoje devedesete."To je velika istina,koja može da se posmatra iz više uglova. Jedan ugao je podsetnik na propast jedne velike države.Drugi je postepeno uvođenje nove svesti u glavama osiromašenog naroda.Dovoljan je i ovaj "dvougao",pa da se obuhvati mnoštvo neverovatnih i retko razumljivih događaja.O tim godinama se mnogo govori i verovatno će mnogobrojne "pristalice" devedesetih godina i podržati ovakvo razmišljanje. "Moramo da imamo svest o tome odakle smo i kroz šta smo prošli ...kao i svest da demokratija nema alternativu,jer,uz sve kritike,ne znam bolji sistem koji bi najvećem broju ljudi mogao da donese elementarna ljudska prava i sigurnost." Koliko je puta ova misao ponavljana proteklih godina.Većina je verovala u to.Posle dve hiljadite,svaka godina je demantovala ovu misao.Vojska nezaposlenih,devastirane fabrike,uništena država, demoralizovanje mladih i podela naroda na prvu i drugu Srbiju.To je petnaest godina.O tom periodu treba napraviti "Muzej nestanka Srbije"


srpska poslaпре 19 сатиslažem se @lalica. baš zbog takvih zataškavanja se umetnička praksa 90 tih, od strane ovih što su uvodili demokratiju bombama, uopšte ne pominje: umetnici koji su stvarali 90tih u sklopu veoma aktivne, žive umetničke prakse, u sklopu projekata ''modernizam posle postmodernizma'',bili su kreativno živi uprkos i zbog svega...njih su petooktobarci- izbisali, namerno. zašto? zato da bi se reklo da su 90te samo grob i greh. naprotiv, mrtvo je došlo i preplavilo umetnost posle 90tih. možda će se roditi neko, kome više nije u interesu i u opisu zadatka da briše činjenice, dokumente, živote, fakte 90tih: časopis''projektart'', živa teoretska i umetnička aktivnost u beogradu, novom sadu, vršcu...čak su se i kuratori-teoretičari sami sebe odrekli i svega što su radili, promišljali, stvarali, jer, posle pobede bombi im nije bilo oportuno da kažu: da,mi smo bili živi i radili smo odličnu, svetski relevantnu umetnost i tematizovali važna pitanja, baš tih, 90tih.
"Мршава" је, чини ми се, и аргументација за оснивање некаквог "Музеја меланхолије", некако би убедљивија била општа оријентација која би поштовала и чињенице и приоритете. У овој земљи није дошло до лустрације као у бившим источноевропским земљама и из тога проистичу многе невоље, или нелагодности. Као и циркус данашњег политичког живота. Погледајте, како се приближавају избори - врло познати уметници већ се сврставају, а они су то радили и у титоизму, и у слобизму, и у тзв. демократији, па и они који су имали више пара и славе него што им је било потребно и више него што су је заслуживали. Шта ће њима  - ако већ имају више од овог ојађеног света у Србији - та улога политичких куртизана, да не употребим ону грубљу нашу реч за такво понашање?
Постоје дакле - приоритети. Ако у једној овако ојађеној и осиромашеној земљи треба оснивати нове музеје, (наравно да треба, ако има пара и капитала), онда и у том случају мора се водити рачуна - који је музеј Србима данас, колико и јуче, најпречи? Мени се чини Музеј Истине! Који би у себи садржао Музеј геноцида над Србима, који би узео у обзир несумњиве ствари али недовољно расветљене, од Ћеле-Куле и злочина над Србима у 19. веку, до прикривених слочина над Србима у 20. веку, у Првом и Другом светском рату, па и у овом последњем, тзв. унутрашњем рату, југословенском. На другом месту, о томе сам већ и писао (на другим местима), добро би било основати Музеј духова Прве српске ренесансе, у коме би се чувала успомена на најистакнутије личности из српске науке, књижевности и културе, војске и економије, дипломатије - попис тих имена дао је тзв. наследник Јована Скерлића, књижевни критичар Бранко Лаазаревић, који је под комунистима југословенским и српским био апсолутно  изопштен, одстрањен из културног и јавног живота, и ко је знао у Србији или Југославији да је човек уопште био жив и умро седамдесетих? Његове су се књиге из  предратног периода могле куповати само на улици од наших ретких "бакуниста".  Сигурно је и посебно спомен обележје, легат, или музеј заслужио, поред многих других личности Прве српске ренесансе и чувени  математичар Михаило Петровић звани Мика Алас, који премину у току  Другог светског рата (1943), и иза кога су остала два стана, и вила са виноградом на Дедињу. Дакле, ко је у тој вили данас? Ко је у тим становима Петровићевим на Обилићевом Венцу данас? Не, нико од директних правних наследника, према Петровићевом тестаменту, нико од потомака пок. Гђе Марије, рођене сестре Михаила Петровића Аласа,  удате Перић. Знам то стицајем околности, јер у Београду само у једној основној школи (у Јовановој улици), која носи име познатог математичара постоји скромна фондација, посвећена чувању успомене на Великог српског математичара, смештена као подстанар у оквиру школске библиотеке. Зар није било много погодније место за такву једну Фондацију  у она два стана покојног проферсора и Математичара на Обилићевом Венцу (преко пута бомбардоване библиотеке?) Зар то није, у неку руку, много прече од тзв. Ћургусовог "Музеја меланхолије?"
Али, оваква држава, још увек није вратила и не враћа оно што је отето, што су њени фаворизовани  имућници, отели од Београђана. Ако не враћају  Карађорђевићима Бели двор, ако нису вратили правним наследницима Михаила Петровића оно што сам споменуо, онда нам и идеја о оснивању  "Музеја меланхолије"  изгледа депласирано. У суштини, нека оснују "Музеј меланхолије" - ако имају пара, али не оних пара које ће отети становницима Београда и Србије.
   
    Аутор коментара Yacco је у праву - у исто време треба оснивати и Музеј комунистичке диктатуре, на првом месту,  сви ти људи који се "куну" у демократију, па онда -   и музеј деведесетих. Иначе, другачије не иде.
    Није за потцењивање ни идеја о оснивању  Музеја нестајања Србије, јер то нам се управо дешава, а о томе се ћути не само последњих четврт века него много дуже. И опет се враћамо на идеју о  оснивању Музеја Истине, како бисмо се оснивањем таквог једног музеја коначно уозбиљили као народ. Наравно, Београду би добро дошао и један Музеј књижевности, који би можда био један од важних институција министарства културе, јер само културом ми можемо опстати у свету и овом садашњем и будућем. 
    Александар Чотрић је недавно подстакао на размишљање о повлачењу паралела између Јерменског и Српског народа:
НЕДАВНО сам, по други пут за годину дана, посетио меморијални центар Цицернакаберд у Јеревану, подигнут 1967, у спомен на милион и по Јермена уморених током геноцидног истребљења од 1915. до 1923. године.Колико је много људи тада изгубило животе, показује чињеница да данашња Јерменија има три милиона становника. Меморијални центар је изграђен после окупљања више од сто хиљада Јермена, који су на педесетогодишњицу почетка прогона и убијања протестовали због ћутања совјетских власти и скривања великог злочина.
У оквиру комплекса налазе се обелиск, вечна ватра, зид сећања и музеј у којем су изложене фотографије, књиге, часописи, оригинални документи, видео-снимци и други артефакти који сведоче о страдању јерменских хришћана од власти Отоманске империје. Цицернакаберд, што у преводу значи "ластино гнездо", налази се на брду изнад главног града Јерменије и посећују га делегације, новинари и туристи који из иностранства долазе у ову земљу.
Док сам боравио у Јеревану, у сваком тренутку наметала су ми се поређења између јерменског и српског народа. Иако географски далеко, Срби и Јермени су блиски по вери, култури, менталитету и традицији. Оба народа су много страдала.
Постоји, међутим, и битна разлика. Док Јермени брижљиво чувају сећање на своје страдале и о томе упознају цео свет, ми се невероватно небрижно односимо према три милиона Срба страдалих у Првом и Другом светском рату....
     Упитајмо се: зашто је то тако? Крајње је време. Не заборавимо приоритете. Не подижимо маузолеје људима који су имали по више од петнаест имена и не заборавимо и на легенду и на дело  Његошево о оном цару, знате већ ком!  Не гурајмо Михаила Петровића "Аласа" у подруме мрачне и плесниве, покојног већ седамдесет и кусур година, кад постоје много боља места подигнута о трошку самог Михаила Мике Аласа, према сачуваним тапијама и папирима, где се може чувати успомeна. И на Аласа, и на Миланковића, и на Цвијића, и на Пупина... . Хајде да се договоримо да подигнемо прво један српски Музеј  Истине, па онда Музеј духова Прве српске ренесансе, па да онда размислимо шта је следеће. Да идемо редом. Тако нам Бог помогао!
       Б. Т.



Нема коментара: