СРОДНЕ ВЕСТИ

          КОЧИЋ је со у свакој крајишкој, српској кући. Са овим писцем увек се може водити књижевни дијалог о свим сушаственим питањима духа, егзистенције, слободе, истине, правде, вере, наде, народности, језика, културе и књижевности. Тешко да има бољег сабеседника у данашње време који је "спреман" на симултани српски и европски дијалог - каже, за "Новости", Анђелко Анушић, поводом књиге прича "Писмо Петру Кочићу и још понекоме", у издању "Службеног гласника".
          Као и у претходним романима и приповеткама, Анушић у новој књизи тематизује повесни и културолошки корпус Војне Крајине/границе:
          - Прецизније, тромеђу Босанске Крајине, Баније и Кордуна (топос Суве међе), али и комплексну граничну осу по дубини, и њене становнике (крајишке Србе и Србе из Хрватске) с обе стране река Уне и Саве. Посреди је литераризација различитих историјских времена кроз барутне векове до дана данашњих. Ова палимпсестна тематска фреска једва је књижевно начета. У нашој литератури, то је још увек terra incognitа, препуштена картографима дугих прстију, и овејаним фалсификаторима и клептоманима туђих територија, језика и културног наслеђа - каже аутор, који је недавно за књигу поезије "Епитафи за незнане", у издању "Бранковог кола", добио награду "Стражилово".
          * Ко су јунаци приповедака?
          - Као и увек, невољници који трпе (учитељицу) историју, и оне који су силовали нашу драгу учитељицу (како рече један афористичар), тако да моји јунаци, суочени са историјским копиланима, стално понављају исту лекцију! То су бивши Граничари, који су давно, давно окусили сузу, и попили своју горку медицину. И обичан свет, њихови потомци, Крајишници, с леве и сдесне стране воде, у подмуклој осмози асимилације и геноцидним страдњима током двадесетог века, Другог светског рата, нарочито, и наставку тога рата у раздбољу 1991-1995.
          * Стиче се утисак да вам је веома важан простор на коме се одвијаjу ове приче?
          - То је подручје где су се одувек сударали и сударају се Исток и Запад. Те потмуле, пројектоване потресе осећамо и овога трена, зар не? Неизвестан је ту живот одвајкада (живкарење на позајмицу од старих, олињалих силника овога света); варава свака нада, а бескрајна паћеничка трпња; несигуран ручак, а гори починак и вечера. Топос Суве међе добро је познат у нашој, и поготово европској историји. Оно што се ту десило у другој половини деветнаестог века (1876, па у Берлину 1878. и потом Анексиона криза) имало је и има по наш народ разорно повесно и социополитичко дејство, разноврсне последице с којима се сваки наш обичан човек суочава свакодневно, а да тога можда и није свестан.
          * Подсећате да је Дрина вештачка граница између Истока и Запада.
          - На Берлинском конгресу западни картографи, са овдашњим шегртима, дефинитивно су на Дрини повукли чврсту границу које никада дотад није било. Од тада ова река тече посред нашег националног бића, делећи недељиво. Раздвајући нераздвојиво. Последице су несагледиве, трагичне и трајуће, које смо већ осетили на својој кожи током двадесетог века, па ево, протегло се то и до овог часа, и не престаје. Затим, непрестано гранично трење, варнице које картографима апокалипсе служе у разним метастазама њиховог ситуационог морала. Деобе и поделе Срба на оне са западне и источне стране "јасеновачких топола" или "Андрићевог Радисава", на "босанске" и (до јуче) "хрватске Србе". На придошлице/надошлице и староседеоце, итд.
          * А где је раније та граница била?
          - Тамо где је био и последњи дим (огњиште) нашега српског човека у крсту земаља Западног Балкана!

          УТЕХА У КЊИЖЕВНОСТИ

          * О судбини крајиших Срба мало знамо. Каква је ситуација са њиховом књижевном судбином?
          - Нажалост, њихову вапијућу судбину горко смо спознали тек августа 1995. године! Ако смо спознали! О њиховом хиљадугодишњем животу тамо где су биваковали, оставивши иза себе дубоке, вишеслојне трагове културно - историјске баштине која је нераздвојни део нашега (и европскога) духовног бића - о томе (бе)стидно, и неопростиво мало знамо. А, ево, можда ће крајишки Срби коначно задобити макар - (утешну) књижевну судбину! Ово озбиљно кажем. Чему литература подари идентитет у ово време бруталног потирања и мрвице самоистоветности - то има шансе да претраје, и докопа се обала свевременог.