ДИБИДУС - Дигитална Библиотека Друкчије Уређене Србије

До краја 20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања. Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера. Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други… До сада су Заветине објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца. Заветине су и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности. Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији. Последњих година Заветине постају покретањем електронског Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности… = извор: Дуг поглед уназад: Заветине

четвртак, 10. фебруар 2011.

Академија алхемије, Писмо подршке из Ниша. Тодоровић


Ниш, 10. фебруар 2011.
Драги Имењаче, достојан славе будет,
           
      очекивао сам да ћеш нешто покренути, заталасати „мртво море“, променити тако да ме није изненадило оснивање Академије...  Нека је срећно и дуговечно и ово прегнуће. Да се посрећи, да будеш као Оснивач не само у-памћен него и узор како треба радити.
Одавно сам фасциниран Твојом енергијом, стваралачком , издавачком... а често имам на уму Пејчићеве речи, изречене приликом једне наше  нишке шетње, „како си ти свима нама пример како се треба односити према стварању“. Када год клонем духом и када ме притисне  сумња у сврху бављења овим „проклетим занатом списатељским“ сетим се твог рада и импозантног опуса, Библиотеке Лукић. Мислим, надам да се  не варам, да пролази време литературе о ничему, литературе у служби владајуће идеологије и наручених тема, да ће твоје  и књиге оних писаца, књиге овог живота и времена изађи на видело. Да ће оне вратити  достојанство књиге и обездушеном народу вратити душу и учинити да живот има смисла. О томе сам написао и текст који ти шаљем на читање. Надам се, драги Пријатељу, да је време  литерарних мешетара прошло, тешим се да су се и кланови заморили  протежирајући своје  пајташе, да су видели где их је довео узалудни посао обмане. Једна твоја песма казује, и, о томе:

„Многи људи имају много више амбиција него карактера.
Сећам се оног обора покрај Пека покривеног
зђубросаном сламом из које лети расту
струкови пепељуке, дивљег патлиџана и сунцкрет.
Тога се боље сећам него иједне књиге
песника које су сматрали значајним...“
(Унех ову песму у мој дневник: Листови на ветру)

Ето, поново сам у Твом и мом Вилајету. Нађем и „своје“ теме. Имам  сличан, лирски, запис настао у прошлом веку.Свако ново читање  ми дарује други  доживљај и увећава број антологијских песама.
Ето шта све може поезија.
Ова  ће имати читаоце јер је поезија српског тла и живота.


https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnx6YXZldGluZWFncmVnYXR8Z3g6NTU2ZTY0ODFlNjllYmEwYg&pli=1

Нема коментара: