Ниш, 10. фебруар 2011.
Драги Имењаче, достојан славе будет,
очекивао сам да ћеш нешто покренути, заталасати „мртво море“, променити тако да ме није изненадило оснивање Академије... Нека је срећно и дуговечно и ово прегнуће. Да се посрећи, да будеш као Оснивач не само у-памћен него и узор како треба радити.
Одавно сам фасциниран Твојом енергијом, стваралачком , издавачком... а често имам на уму Пејчићеве речи, изречене приликом једне наше нишке шетње, „како си ти свима нама пример како се треба односити према стварању“. Када год клонем духом и када ме притисне сумња у сврху бављења овим „проклетим занатом списатељским“ сетим се твог рада и импозантног опуса, Библиотеке Лукић. Мислим, надам да се не варам, да пролази време литературе о ничему, литературе у служби владајуће идеологије и наручених тема, да ће твоје и књиге оних писаца, књиге овог живота и времена изађи на видело. Да ће оне вратити достојанство књиге и обездушеном народу вратити душу и учинити да живот има смисла. О томе сам написао и текст који ти шаљем на читање. Надам се, драги Пријатељу, да је време литерарних мешетара прошло, тешим се да су се и кланови заморили протежирајући своје пајташе, да су видели где их је довео узалудни посао обмане. Једна твоја песма казује, и, о томе:
„Многи људи имају много више амбиција него карактера.
Сећам се оног обора покрај Пека покривеног
зђубросаном сламом из које лети расту
струкови пепељуке, дивљег патлиџана и сунцкрет.
Тога се боље сећам него иједне књиге
песника које су сматрали значајним...“
(Унех ову песму у мој дневник: Листови на ветру)
Ето, поново сам у Твом и мом Вилајету. Нађем и „своје“ теме. Имам сличан, лирски, запис настао у прошлом веку.Свако ново читање ми дарује други доживљај и увећава број антологијских песама.
Ето шта све може поезија.
Ова ће имати читаоце јер је поезија српског тла и живота.
https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnx6YXZldGluZWFncmVnYXR8Z3g6NTU2ZTY0ODFlNjllYmEwYg&pli=1
Нема коментара:
Постави коментар