Фрагментариум.
1.
Поглед на Отпад; из аутобуса, јуче,
или из столице на крају бојног поља,
данас; или у одељењу деликатеса,
открива неред, нервозу. Зла воља
и подлост - не виде се на први поглед.
Судбине су се, и предмети, насукали.
Погледа ли посматрач кроз двоглед
видеће - одбачени, као волови у ропцу, мукали
су предмети, људи. Ко ту може помоћи?
Туга, јадање? - Не, очигледно распадање
старих облика. Предмета. Концепција.
Из свега тога треба извући извесну предност.
На Отпаду се одвија незадрживо преображај.
Он
ствара нов облик, нову вредност.
2.
Лажно је све. Лажно примирје.
Дечија болест, без вентила,
као нездрава амбиција суседа, себичност,
подстицана очајем, добија крила.
Цакли се (у дућану) стаклен бокал.
Надире полако диспаритет цена.
Не буни се нестрпљив купац, већ опал
мужа-папучића (немоћ, свезаност)
(мрачни пакао брака; незадовољство жена?).
Неописани, још знојав и топал
понор брачних постеља, замасима
крила спушта се у мрачне коморе, све ниже.
Истина о браку и љубави, о животу,
са старењем све је ближе.
3.
Кафа и љута, крпе и вез, пегло и пепео.
Маст и уље. Флеке. Малодушност. Недоумицом
тумара ветар. Брише азбуку тренутног
годишњег доба. Као гумицом.
Ово блато, у коме се све заглибило,
годинама, неће моћи, да исуши,
ни кошава, ни торнадо.
Негде у висини одмрзава се давна радост.
Затитрала је црвена нит у души
и обасјала нејасно рудник слика - мој Елдорадо.
У сваком постоји море неразвијених
негатива. И светлост која таму разара.
Са сваким човеком нестаје неповратно
држава, народ, лепота, попут Хазара.
(Субота,
7. 9. 1996. Лабудово брдо. Око 10 - 12 ч.)
ОПЕТ ТО, МАЛО ДРУКЧИЈЕ
1.
У бољем је стању отпад, или неки
други запуштени простор, од мог радног стола.
Студен, хаос и одлагање су ту натрпали
свашта. чачкалице и значке, делове јарбола,
потрошене батерије, спајалице, прах.
Али ја знам - тај неред је као палимпсест,
и испод тога постоје слојеви, страх,
испреплетен са амбицијом - дубља свест.
Касни жуђено пролеће, много касни!
Замрзнута је већ дуго добра подлога.
Хаос је нашао своје пристаништа.
Далеко је још до сређења, цветања глога.
Зимским сном медведа спава пристрасни
архитекта. Бог није затворио чистилиште...
2.
Отпочео је Инвентар Складишта,
велики, потпуни
- без краја.
Када? Беше ли то
пре двадесет
година, или прошлог
маја?
Пробијам се кроз Лавиринт,
кроз мрак. Од једног до другог бокса
пакла. На крају вијугавог ходника
мрачног, можда постоји Средиште
у коме нећу открити и савладати
чудовиште већ перфидног сводника?
Или заводника? Прашина је већ до колена.
Кроз њу се тешко иде, као кроз блато.
Вапаји се разлежу свуда занемарених,
као у густој магли распршено јато...
(Средином децембра 1995)
_____________
Напомена : Ово су коначне верзије необјављених стихова написаних пре више од двадесет година. Сигурно да боље не бих умео да напишем ни јуче, на исту тему. Датуме не мењам, кад су песме датиране. Јер са тим мењањем почиње шпекулација песника, издајство и разводњавање... Да ли је тада, када су забележени ти стихови посађено једно дрво - "америчко дрво", како га је називала наша покојна мајчица Наталија, јер га је авионом донела из Њујорка њена "сеја", наша драга Емили, која већ неколико година почива на гробљу у Поточићу? Посађено крај наше дуге ограде до пута, изнад које је израсло и надкрилило је својом бујном крошњом као и део мишљеновачке Главне улице. Тога не могу да се сетим. Можда је никло из семена, које је ветар растурао по Другом дворишту.
Прошле су деценије како сам напустио родно место, и први пут сам ове године после много времена дошао још крајем зиме овде.И ту сам до даљњег. Кад је цветала крушка, а затим џезвалија (ситна кајсија) крај друге капије, комшија ми рече да би он одсекао један ступ, море и читаво америчко дрво, јер гуши и крушку и кајсију. Па своје дрво нека посече, кад хоће, а мене нека пусти да поразмислим. Пре неки дан сам био у Зосимовој испосници. Тамо сам видео - пролазност година и сабљу смрти изнад главе сваког живорођеног створа, и некако у исто време и једну несрећну жену како узмиче, не од змије већ од љубави - од које се уплашила. Змија је сама постала, тј. желела је и успела у томе да збаци своју кошуљицу и заблиста новим сјајем - и преда се опасном пороку, бекству, које је огавно као и и апетит богомољке. Ноћу сам читао своје необјављене стихове, а у овима које овде објављујем, нашао сам и неке истине које не треба да објашњавам.
Можда је комшија био у праву, заиста су неке гране америчког дрвета заклониле дрва родна, помислих, и пре одласка у манастир, и у данима по повратку, када је нагрнула однекуд као ове несносне врућине и нека стварност, неподношљива, коју сам заборављао пишући песме. Живот је много сложен; у келији се он кад човек поћне да стари може некако подносити, можда и боље него у неком друштву. Ако дотле човека не уграби нека болест, или каква богомољка. Колико сам лета заборавио, гоњен неком инерцијом журбе, каријере, и не знам чиме још; колико прекрасних дана, поподнева, дивних лица - старење не би требало да буде инерција заборава, већ нешто сасвим друго, ако је човек ушао у прави духовни развој. Ако није - разврат политике и каријере, од многих начини будале, док срце не пукне или аорта - далеко било, пу, пу! Овог сам пролећа и лета најлепше тренутке проводио у Врту Свете Петке (тако називам један предео, где осећам савршен мир и испуњеност у неким тренуцима; ) и широким погледом сам упијао како траве и цветови бујају, како мрави послују у својим мравињацима, а дивље птице се сладе тзв. слатким црним ситним птичијим трешњама.
.. Живео сам како сам могао - моји синови и ја полако смо почели да се навикавамо на тај мирни сеоски живот; сањали смо снове, који су, показало се, били добри; а можда је мени нека мрачна сила слала и извесна искушења, која су окончана, или ће бити окончана ускоро. Не мали број пријатеља из Београда знао је да сам се повукао овде, али нико није знао баш тачно где је то и како је ту. Али и зашто би знали? Они су сви одреда су више амбициозни и сувише нервозни, узврпољени типови. И нека су тамо где су...
Недавно сам одсекао један од ступова Америчког дрвета. Јер гране додирију скоро и електричне водове...
..
..
 |
| види се одсечени патљак ступа. |
-- Одсецајући тај ступ, на којем је било пуно рацветаних грана, осећао сам се као да самог себе повређујем; жене су склоне тој врсти патње, мазохизма, и самоповређивања. Mожда сам то ућинио да искупим нечију патњу, не знам. Ова суша и врелина прешле су у неку врсту бунила, далеко било ... (23. - 24. јул 2017)
..
Нема коментара:
Постави коментар