УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Да видимо и то чудо!

...* Прича о националним пензијама није затворена. Да ли би прави пут био ревидирање целог концепта?

- Национална пензија мора да буде одраз веровања, схватања, морала и тенденција једног друштва. Она је и израз захвалности свих нас онима којима их држава додељује. Моје питање је: зашто националну пензију не би добио и учитељ пешак у неком забаченом селу или рудар који је одшколовао петоро деце? Боље је не додељивати их него то чинити по досадашњим критеријумима који, по општој оцени, нису били довољно прецизни. Остављали су простор сумњи у суштинску вредност њиховог концепта.

* Мора ли и уметност да иде на тржиште?

- Ако одлучује само благајна, пашћемо у бездан комерцијализације свега. Класични репертоар мора да постоји у Народном позоришту, и држава то мора да финансира - макар један гледалац дошао да гледа Стерију, Софокла... Неке ствари требало би да са сачувају по сваку цену. То важи и за институције од националног значаја. Наравно, њихов број није безграничан. Није чак ни велики.

* Како постићи баланс између тржишта и квалитета, када је у питању откуп књига за библиотеке?

- У Министарству постоји комисија за откуп која библиотекама препоручују наслове. Ако ће се откупљивати оно што је тиражно, онда нам није потребна комисија. Довољно је да се погледа листа бестселера. Недопустиво је да се за такве наслове издвајају државне паре. Ова и друге комисије морају активније да утичу на укус публике. У томе је улога државе и њених стручних, компетентних и одговорних тела..... - Министар културе и информисања Владан Вукосављевић: Зауставићемо медијску порнографију и др.

ЛеЗ 0007905

субота, 31. октобар 2009.

Beseda / Milan Balinda

U mladosti sam kopao po starim papirima, računima, knjigama i leksikonima; pretraživao geografske karte; preturao među salvetama u restoranima i zgužvanim papirnim otpacima u korpama za smeće po jeftinim, smradnim, hotelima. Sobe su bile prepune duhova, a dešavalo se da pri povratku zateknem u svom krevetu i žive osobe: protuve i paćenike, bolesne i iznemogle, zarazne, naivne i nevine, stare za koje se nije moglo znati da li su babe ili dede. Međutim, baš su mi ti hoteli, odnosno njihova rasprostranjenost po belom svetu, omogućavali neočekivanu prednost u pohodu na tajne dokumente.
Mnoge mi je neprijatnosti to kopanje po hartijama donelo. Za sve vreme imao sam utisak da me pri tome neko organizovano sputava; tajno udruženje zbijenog ustrojstva, razgranatih pipaka, organizacija koja je bila u dosluhu sa nepoznatim, višim silama, ili je, pak, poznavala najnovija naučna dostignuća. Ni da pomenem da nisam smeo nikome da se poverim. Istina, nikoga ko bi mogao da shvati moje probleme, nisam ni poznavao. A i da jesam...
Jedne neprospavane noći pronašao sam u svom putnom sanduku fotokopiju meni nepoznatog zapisa. Zainteresovao sam se jer mi se učinilo dovoljno neobičnim. Zanemarivši da je taj sanduk bio povelik i da ga nikad nisam pretražio do dna i bio sasvim upoznat s njegovom sadržinom, kažem, zanemarivši to, imao sam utisak da mi je taj komad papira, ta fotokopija podmetnuta. Zašto sam tako mislio? To tada nisam mogao da objasnim. Naprosto, govorilo mi je izvesno osećanje: Osetio sam duh oca.
Moj je otac bio pisac. Književnik. Pripovedač. Pripadao je i literarnoj družini u ono vreme poznatoj pod imenom «Široki vidici». U našoj se familiji govorilo da je jednoga dana odlučio da napusti to udruženje i da je nameravao da za svoju odluku navede narušeno zdravlje. Tetka mi je pričala da je otac noćima sastavljao svoju odstupnu besedu. Govorio je da će da napiše kako ga obuzima tuga na samu pomisao da mora da napusti udruženje; da mu je bilo jasno da sam nikada neće uspeti da se istakne kao značajan autor; da je shvatio da on čak i nije bio dostojan «Širokih vidika» i da ga je samo prevelika sreća povezala s družinom.
Niko u našoj familiji nije ni čuo ni video njegovu besedu, niti je imao ikakvog saznanja šta je u njoj pisalo. Moj otac, nakon što je besedu sastavio i na sastanku družine pročitao, nije nikada više o tome govorio. I nikada, ali nikada, bar koliko je to nama bilo poznato, ništa više nije napisao. Nikada! Čak je prestao da čita literarna dela. I dalje je prelistavao knjige, ali su to bili istorijski spisi, biografije, knjige o motociklima... Voleo je i političke memoare svetski poznatih autora koje je čitao, uglavnom, u originalu.
Fotokopija koju sam pronašao bila je njegova odstupna beseda. Tako je veliki dragulj u našem porodičnom mozaiku legao na svoje mesto. Postalo mi je sve mnogo jasnije. U toj besedi doslovce piše:
„Je’te govna, skribomani!“


Milan Balinda


Balinda objavljuje prvi put u okviru Sazvežđa ZAVETINE. Neka nam pošalje što pre kratke biobibliografske podatke o sebi, gde trenutno živi i šta radi, i ostalo, uz nekoliko fotografija u elektronskom obliku.