ДИБИДУС - Дигитална Библиотека Друкчије Уређене Србије

До краја 20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања. Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера. Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други… До сада су Заветине објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца. Заветине су и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности. Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији. Последњих година Заветине постају покретањем електронског Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности… = извор: Дуг поглед уназад: Заветине

ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ

Извод из истоименог мемоара песника
___________________________

..
..
Само сам овај лист исцепао из ове подебље свеске која је датирана (9.12. 1974. Студентски Град. Певи блок, соба 133. Белешке»)
Прави наслов би свему томе што се налази између подебљих плавкастопрозирних корица био, или приближнији, СВАШТАРА. Иза странице са датирањем, следи скоро празна, са факсимилом карикатуре пок. Зуке Џумхура «Бечки одрезак». То је много оригиналније од свега онога што сам ја тада записивао као апсолвент компаративне књижевности. Пре свега у овој свесци. 
Пре тога сам становао приватно. Прешао сам у Студентско град на наговор колеге Живојина Нешића (вршњака). Првих месеци сам становао са Нешићевим пријатељима, Црногрцима, Шарановићима, а после смо прешли у Други блок – Нешић, један од Шарановића и ја*. У том међувремену беше актуелна и моја пропала загребачка веза, која је започела више оригинално него лепо, али боље да о томе ћутим. «Док се човек бола не наболује, не може се ни радости нарадовати». Ова сентенца коју сам записао ситним словима у дну свеске (велики формат свеске, странице, А4, са коцкицама) нек буде нека врста алузије на ту јесен 1974. године, када ми се учинило да сам после више од четири године срео напокон једну Српкињу, девојку, сасвим случајно, и да нам се догодило оно што шипарице зову љубав. Околишим, јер је много непријатно подсећање како се све то што је оригинално започело завршило неоригинално, баш тих последњих месеци 1974. Политика је 19. јануара 1975 штампала додатак СВЕТ 1974.Хронологија догађаја са  другом Т. на насловној, који сам (тај додатак) ту залепио на почетку, накнадно. Џемал Биједић председник СИВа био је још жив... Чинило се да ће Југославија и социјализам са људским ликом потрајати још неколико стотина година, барем према новинама Рибникара, из чије је виле Обожавани Непоменик изашао на тзв. слободну територију окупиране Краљевине Југославије. Четрдесет и неколико година касније, мени се уместо тог посебног додатка споменутог београдског дневника више допада карикатура Зумхуров «Бечки одрезак», доделићу вредну награду оном ко погоди зашто.
Ту је било и писмо сликара М. Аничића, са којим сам био најблискији током четворогодишњих студија – пошто сам страницу исцепао, како рекох, навешћу и факсимил писма. За мога пријатеља Београд је постао, сазнајем «Караград», никад га после тога не упитах зашто – претпостављам да је било разлога.
Факсимил Микановог писма



Белешке

У среду после 9, посетити Весну... (Кад бих се после толико година могао само подсетити, - коју Весну?)

*
Друга важна одлука: По повратку из Заг..... (нечитко – оно што треба урадити? Претпостављам... али...боље да то не запишем.) Није важно колико то кошта!

*
Узбудило  ме је Немогуће...(Нека ми бог опрости због греха помисли, и оних неколико реченица које следе. Опрости ми, мајко Божија! Због њих сам исцепао овај лист.)
Све око мене је једна огромна вагина са шкргама штуке која је зинула да загризе ...

Фатаморгана Лепе Јане. За којом су многи у Кучеву уздисали, сањали, лудели... Желео сам толико пута да се молим, и да стојећи на молитви тражим опроштај од Бога и Богородице и Светог Арханђела Михаила, али нисам био сасвим приправан за праштање, и према томе нисам имао ни веру. Био сам изван вере отаца. ... Појављивала се фатаморгана Лепе Јане у тим бетонским огромним студентским жилиштима у којима стално врви, као нешто што нисам могао да потиснем и заборавим. То је била лепота једне стварне и краткотрајне љубави, која је потрајала колико лето на крају матуре, моје матуре. Кад су се јорговани већ свели, јагоде са шећером, Месечина и врбаци око Пека некако организовали, и дали декор и подршку за оно што је било Немогуће за многе момке моје вршњаке, али и за  оне друге коју годину старије... И зрикавци, које заборављам. Лето је било спој неизрецивих доживљаја, сензација и замки спонтаности и опуштености....То је било чудо лепоте и љубави: Живот, Милост, Пут, хлеб небески, слава, Радост, Оправдање, Купина, Корен, Звижд, Мати, Свитак, Небо, Књига, Југ на Северу, Варош која титра на таласима Пека, Лепотица, Блажена, Златно Руно, Сила, Истина, Богопријемница, Растанак, Дубровник и Фатаморгане...

Нико није могао да замени те фатморгане, Фрајбург, писма, и разгледнице са дугих поморских путовања; јер ме нису схватале све оне друге које сам после скупљао у животу (говорим о годинама (1970 – 1974), као пабирчар класове жита...Сада то схватам. Чинило се да је Загрепчанка, рибоуста моја драга, била близу тога да заустави неодољиве фатаморгане лепоте, али...

КАД МЛИДИЈАХ УМРИЈЕТИ, крупним словима је написано на дну листа, који сам исцепао, истргао из ове свеске, и припалио га на ватри која је тињала у нашем дворишту, и још увек тиња...
Проклете нек су све те тињајуће ствари, тињајућа сећања, и све друго – боље је не водити никакве белешке, стиснути зубе и ничега се не сећати. Видео сам како наказно изгледају сви ти поновни  сусрети са неким девојкама или женама које нисам могао да избегнем, јер се са протицањем времена сви, па и оне жене које смо волели до самозаборава, сви и све, како би рекао цар философ Аурелије, претварају у руине и креатуре и антипод лепоти!...Хтео сам да пишем роман о томе, о неизрецивом и узвишеном, стојећи на ивици једне пукотине чија је дубина била дубља од свих постојећих кањона на свету...

       17. јун 2017. У Мишљеновцу 

ЛеЗ 0011707       

Нема коментара: