ДИБИДУС. Култ визионара. Ново друштво, група...

КОЛО ЗАВЕТИНА (Група ПРИЈАТЕЉИ)

У ову Групу се могу пријављивати, овде, прави и стварни, блиски и далеки, пријатељи "Заветина", без обзира на своју боју коже, верска и политичка, и естетска убеђења. За разлику од "Новог Друштва СУЗ", где су чланови примани, не само на основу једног свог талента, већ зато што су имали још неколико, чланови Групе ПРИЈАТЕЉИ ЗАВЕТИНА могу бити сви добри и заинтересовани људи широм планете. Да бисмо направили Регистар свих пријатеља, који ће остати тајна чланова и Заветина заувек, молимо, када се пријављујете, да напишете своја права имена, и надимак, ако га имате, и праву кућну адресу, као и електронску. Оно што можемо да обећамо пријатељима, то је: да ћемо им слати (без надоканде сваки нови број НовиБуСура), као и - најмање једном годишње - поклон "Заветина" - књиге и часописе... Исто тако, могли бисмо да оснујемо и једно Коло (круг визионара), које би временом заиграло своју концентричну игру широм планете. Нисмо далеко, чини ми се, и од једног Култа визионара?Можда бисмо могли, временом, да организујемо, у Србији, на Балкану, али и на другим тачкама Земљине кугле, сусрете Групе ПРИЈАТЕЉИ ЗАВЕТИНА, макар једном у три године, јер сусрети обогаћују и шире хоризонте? ... (М. Л.)

Претражи овај блог

понедељак, 19. септембар 2016.

ДИБИДУС?

 Ево шта остане од неких ствари.
 Понекад само етикета, заглавље, нека страница рукописа, дугме. Конац за вез...

Део полеђина корица брошуре штампане у малом броју примерака поводом 20-годишњице "Заветина".

Или овај исечак, што сам га нашао у једној пластичној кеси?



.
Или ова  страница другог издања књиге есеја "Музеј Немогућег Ратара" (1988) ?

 То су остаци дома на Паљевинама нашег покојног деда-стрица Петра Лукића, које су неколико година после његове смрти лопови разнели.Чак су и подрум изровали у трагању за златом и оружјем покојника. Сасвим сам на то заборавио. Када сам пре десетак година случајно пролазио туда, видео сам да успомену на ту кућу, двориште и пок. Петра чувају само - бокори перуника, жути багрем процветали... Све остало су лоповске стрвине развукле, и небрига наследника... И онда налетим на ову другу страницу, другог издања моје књиге есеја, коју су такође судбина и транзиција очерупале. Ето шта остаје од људи, кућа и књига - можда нека страница, фотографија, траг у нечијем сећању, неко време, а онда све нестаје неповратно... Дибидус!

* *
Ево и једне од претпоследњих страница једног од мојих изгубљених романа с почетка деведесетих, са мишљењем једног препотентног вршњака (који никада није написао роман, нити ће - подвлачим...).


   Али, човек је ипак био у праву! Нисам га послушао; али судбина се ту умешала, помешала карте...И решила ствар. Захваљујући њој сачувана је само једна једина страница, од скоро деведесетак, колико их је било... Међутим, тај јунак Мали човек у међувремену је, постао још мањи и још већа цепидлака и ништарија. Тај јунак је био дотакао дно дна, по чијем глибу ја покушавам да пливам... Јуче и данас.

     * *
       Занимљиво је оно што сам написао пре скоро пола века (факсимил песме из необјављене збирке "Судбина раба Мирослава") - волети да бих "одолео отвореном понору" ? Заправо чудно, загонетно! Велика самоћа и чама су знале да буду гадни мучитељи. У самоћу се нисам повлачио, био сам натеран у тај ... скучени, зацртани живот. Дибидус!


.
ПС. -Синоћ сам (19. септембар 2016) снимио ову фотку у краћој шетњи Белилским путем.
Погледајте ви тај облак што се усправио као морска неман долазећи са југозапада села! Долази јесен. Завршило се и календарски лето. Треба паковати кофере и - путовати... Баш у том птавцу из кога надире облак, баш у том правцу... (Накнадно додато)

.
     

Нема коментара: