УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Да видимо и то чудо!

ЧИСТИЛИШТЕ.- Председнички избори својеврсно "чистилиште" за лидере на опозиционој сцени у Србији

Наиме, док је Саша Јанковић стекао капитал уз који би могао да прерасте у вођу опозиције, те шансе знатно су се смањиле за Вука Јеремића, који је у трку ушао као један од фаворита, а на циљ стигао четвртопласирани, иза тек рођене политичке звезде Луке Максимовића, са нешто више од 5,5 одсто гласова.

Озбиљно су уздрмане и позиције лидера радикала Војислава Шешеља, који је заузео пето место и практично пао испод цензуса, са око 4,5 одсто. А челницима ЛСВ и "Доста је било", Ненаду Чанку и Саши Радуловићу, прети опасност да остану без икаквог утицаја на политичкој сцени. Ни Бошко Обрадовић, лидер Двери, са нешто више од два одсто подршке, није славније прошао на председничким изборима.

Драгољуб Анђелковић, политички аналитичар, сматра да, као што се на изборима 2014. догодила сеча опозиционих партија, то ће се сада поновити, али када је реч о лидерима и странкама у настајању:

- Радуловић је буквално политички банкротирао. Јеремић, који је имао велике амбиције за повратак у политичку арену, освојио је скоро дупло мање од Максимовића. Бели је очигледно највише узео антисистемске бираче, и то из резервоара гласова који су раније одлазили Шешељу. Чак и Јанковић, који је остварио добар резултат, то је учинио јер је иза себе имао туђу војску - демократа.

Анђелковић каже да шеф ДС Драган Шутановац сигурно није спреман да се потпуно повуче и све заслуге препусти Јанковићу и да то може бити увод у сукоб између њих двојице. За Анђелковића је и Бели "звезда тренутка", који би могао изборни успех да искористи да направи партију, коју би, као "франшизу" препустио неком другом.

Међутим, Владимир Пејић, из агенције "Фактор плус", сматра да је Бели "окрњио" све опозиционе кандидате, а да је највише, можда и трећину подршке узео Радуловићу, а најмање Јанковићу. По Пејићевом мишљењу, Јеремићева грешка била је та што није имао фокус на одређену циљну групу бирача, већ је из сваке хтео да придобије гласове, па није добацио до онога што је било реално.

ЛИДЕР радикала Војислав Шешељ, који није изашао пред новинаре у изборној ноћи, за "Новости" каже да ће о будућим политичким плановима и изборним резултатима све рећи у четвртак, у седишту странке... - ЛеЗ 0010500

понедељак, 24. август 2015.

Тајван, Тибет, Синђијанг

КИНА -ПРИТАЈЕНА СИЛА

Три кинеска жаришта

Имају ли Тајван, Тибет и Синђијанг сличности с одметнутим Косовом

Ујгури у Урумчију, престоници Синђијанга Фото Ројтерс
У Кини већ деценијама букте три сепаратистичка жаришта помало налик српском Косову – Тајван, Тибет и Синђијанг – мада прича о одбеглом кинеском острву Тајвану има највише додирних тачака с одметнутом српском провинцијом.
* * *
Тајван
Званични Пекинг сматра Тајван отцепљеном провинцијом која мора да се врати матичној земљи, ако треба и силом, стално понављају кинески званичници.
Раздвајање Кине и Тајвана остварено је у грађанском рату 1949. године, а Пекинг упорно инсистира на томе да Тајван припада Кини и да мора прихватити присаједињење матици. Поруке Тајпеју у том смислу врло су честе.
Највећи снабдевач Тајвана оружјем су САД које упозоравају на то да Кина поседује најмање хиљаду балистичких ракета средњег домета и да се тај број сваке године знатно повећава, што се у Пекингу најодлучније одбацује тврдњом да је то само изговор Вашингтона за продају велике количине оружја Тајвану.
Вашингтон редовно саопштава да подржава политику „једна Кина” и не заговара независност Тајвана, али истовремено остаје највећи савезник и снабдевач оружјем. „Тајван је амерички носач авиона”, тврде војни аналитичари.
САД су 1979. године затвориле амбасаду на Тајвану и званично признале Кину, Вашингтон је, пак, и даље главни снабдевач Тајпеја оружјем и обећава му наставак помоћи у припремама за одбрану.
А кинеска порука одметнутом Тајвану веома је јасна: независност је неприхватљива.
*
Тибет
Кина се заветовала да ће искоренити немире у узаврелим тибетанским областима и оптужила далај ламу да често потпирује сукобе, посебно у време Лосара, пред Тибетанску нову годину.
Простран као два Тексаса, на површини од 1.221.700 квадратних километара, Тибет (са само три милиона становника) чини осмину укупне кинеске територије, а Пекинг тврди да се неће одрећи Тибета ни под којим условима. И упорно понавља да Тибет има статус аутономног региона од 1951. године.
Од тада до данас о Тибету круже две приче. Прва је холивудска и говори о Тибету као висоравни чуда, рајској земљи Шангрила, где људи испуњавају своје празне животе, где колају жуте ламаистичке чаролије и где ламе хране птице – покојницима.
Према холивудским филмовима о Тибету, престоница Ласа неодољиво мирише на јечмено пиво и тамјан, а људи ту долазе да би трагали за егзотичним и спиритуалним, што квари присуство наоружаних кинеских војника.
Тибет је митска чудесна земља на коју пројeктујемо наше снове, каже холивудска звезда Ричард Гир, иначе следбеник далајламе, док његов истомишљеник „мали Буда” Кијану Ривс тврди да тибетански будизам чини једну од основа хедонистичке new-age спиритуалности, која је постала изузетно популарна на Западу.
Далајлама (79), спиритуални лидер Тибетанаца, уважена личност на Западу и добитник Нобелове награде за мир (1989), најзаслужнији је за садржај холивудске приче. Према њој, Кинези на Тибету брутални су освајачи и окупатори који разарају религиозну и културну традицију Тибета.
Кинеска прича је потпуно другачија. Тибет је у вазалским односима с Кином још од 13. века, у време династије Јуан. Он никад није био Шангрила, него екстремно заостало феудално друштво, које су обележавали беда, корупција и сукоби клерикалних кланова.
Ова небеска висораван (на 4.900 метара) некад је била, према кинеској верзији, легло педофила у монашким браон тогама, где су дечаци били слуге моћних лама. Тибет је увек уживао извесну аутономију, али под будним оком кинеских императора, који су имали пресудан утицај на избор далајламе, панченламе и других највиших религиозних личности на Тибету.
Изузетак је био у 19. веку када су Британци после победе у опијумским ратовима преузели Тибет као сферу својих интереса. Кинеска Црвена армија под вођством Мао Цедунга је, пак, 1951. умарширала на Тибет, који је тада добио статус аутономног региона унутар кинеске државе.
Последње побуне на Тибету често проистичу и из ривалске потребе водећих западних сила, у првом реду САД, да Кини умање самопоуздање, да је у захукталом економском успону „повуку за рукав” и укажу јој да је рањива по питању људских права.
*
Синђијанг
Локална влада кинеске покрајине Синђијанг оптужује ујгурске сепаратистичке лидере са седиштем у иностранству да организујуоружане нападе на припаднике Хана (већински народ у Кини).
У покрајини Синђијанг живи 47 етничких група. Најбројнији су Ујгури, муслимани пореклом из централне Азије.
Ову огромну северозападну област (1,6 милиона квадратних километара), с непрегледним пустињама и пашњацима, у којој живи девет милиона Ујгура (народи турског порекла), спорадично потресају побуне, експлозије и атентати под сепаратистичким и исламским барјацима.У Синђијангу живи и два милиона Казахстанаца, који се не слажу с Ујгурима, као ни с Ханима, и стога стално представљају потенцијално жариште.
Ујгури у Синђијангу кратко су били независни – од 1944. до 1949. године, као „Република Источни Туркестан” (или Ујгуристан, како кажу ујгурски сепаратисти) – када се у Кини водио грађански рат. Након доласка Мао Цедунга на власт ова непризната творевина је укинута.
На улицама Урумчија и Кашгара мушкарци никад не скидају турбане, калоте и шербуше, а жене чадоре, због вере али и заштите од оштрих карабурана (црних урагана), који дувају најмање четири месеца годишње, претварајући дане у ноћи. Ујгури живе успореним средњоазијским ритмом, тврдећи да њихова права престоница није Урумчи већ Кашгар, где су некад владали њихови султани. Јести свињетину – то је светогрђе за овај народ који не признаје чак ни пекиншко време, навијајући часовнике два сата унапред.
Такозвана земља Ујгура у древна времена означавала је границу између кинеске цивилизације и неприступачне пустиње, где су камиле биле једини превоз. Ујгури су сачували и неколико хиљада кареза, подземних канала, ископаних пре неколико стотина година, кроз које вода стиже од удаљених глечера до мноштва винограда у пустињи.
Ујгури су муслимани сунити и, за разлику од ханске популације, која насељава градове, претежно живе на селу.
Кинези сматрају да фитиљ Синђијанга не пали „верски геноцид”, већ амерички апетит за нафтом. Стара формула „завади па владај” важи и овде.
Петар Мићковић,  објављено: 24.08.2015  у Политици

Нема коментара:

Архива чланака