УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Да видимо и то чудо!

ЧИСТИЛИШТЕ.- Председнички избори својеврсно "чистилиште" за лидере на опозиционој сцени у Србији

Наиме, док је Саша Јанковић стекао капитал уз који би могао да прерасте у вођу опозиције, те шансе знатно су се смањиле за Вука Јеремића, који је у трку ушао као један од фаворита, а на циљ стигао четвртопласирани, иза тек рођене политичке звезде Луке Максимовића, са нешто више од 5,5 одсто гласова.

Озбиљно су уздрмане и позиције лидера радикала Војислава Шешеља, који је заузео пето место и практично пао испод цензуса, са око 4,5 одсто. А челницима ЛСВ и "Доста је било", Ненаду Чанку и Саши Радуловићу, прети опасност да остану без икаквог утицаја на политичкој сцени. Ни Бошко Обрадовић, лидер Двери, са нешто више од два одсто подршке, није славније прошао на председничким изборима.

Драгољуб Анђелковић, политички аналитичар, сматра да, као што се на изборима 2014. догодила сеча опозиционих партија, то ће се сада поновити, али када је реч о лидерима и странкама у настајању:

- Радуловић је буквално политички банкротирао. Јеремић, који је имао велике амбиције за повратак у политичку арену, освојио је скоро дупло мање од Максимовића. Бели је очигледно највише узео антисистемске бираче, и то из резервоара гласова који су раније одлазили Шешељу. Чак и Јанковић, који је остварио добар резултат, то је учинио јер је иза себе имао туђу војску - демократа.

Анђелковић каже да шеф ДС Драган Шутановац сигурно није спреман да се потпуно повуче и све заслуге препусти Јанковићу и да то може бити увод у сукоб између њих двојице. За Анђелковића је и Бели "звезда тренутка", који би могао изборни успех да искористи да направи партију, коју би, као "франшизу" препустио неком другом.

Међутим, Владимир Пејић, из агенције "Фактор плус", сматра да је Бели "окрњио" све опозиционе кандидате, а да је највише, можда и трећину подршке узео Радуловићу, а најмање Јанковићу. По Пејићевом мишљењу, Јеремићева грешка била је та што није имао фокус на одређену циљну групу бирача, већ је из сваке хтео да придобије гласове, па није добацио до онога што је било реално.

ЛИДЕР радикала Војислав Шешељ, који није изашао пред новинаре у изборној ноћи, за "Новости" каже да ће о будућим политичким плановима и изборним резултатима све рећи у четвртак, у седишту странке... - ЛеЗ 0010500

петак, 28. август 2015.

Аустријска полиција, заједно са колегама из Мађарске, трага за кријумчарем који је возио камион и побегао са лица места. Како преносе медији, траг води у Мађарску

СВЕТ

У камиону пронађена тела 71 мигранта

Трагови унутрашњости камиона показују да су жртве покушавале да отворе врата, али да им то није успело. – Истрага води у Мађарску
Камион којим су мигранти превожени је један Румун купио у Словачкој а регистровао га у Мађарској (Фото Ројтерс)
БЕЧ - У камиону хладањачи, који су кријумчари користили за пребацивање илегалаца, који је у Аустрији контролисан јуче, након дужег стајања на аутопуту А 4 код места Парндорф, пронађено је 71 тело.
Према информацијама из Министарства унутрашњих послова, на које се позива бечки дневник „Кронен цајтунг”, жртве су биле одрасле особе и није било деце.
Камион је у четвртак остављен у зауставној траци на аутопуту А4. Службеници компаније „Асфинаг”, који раде на одржавању путева, пријавили су полицији да једно возило дуже стоји у зауставној траци на аутопуту, па су чувари реда пошли у контролу. Приликом отварања камиона откривен је велики број људских тела, избеглица које су се угушиле током вожње.
Трагови унутрашњости камиона показују да су жртве покушавале да отворе врата, али да им то није успело. Тако је у кабини, на страни сувозача, пронађена пукотина, коју су избеглице направиле у покушају да се избаве из камиона.
Камион је био у власништву једног словачког прерађивача меса, чији је власник чешки министар финансија и вицепремијер Андреј Бабиш, иначе по националности Словак, али га је, према доступним подацима, један Румун легално откупио и пријавио у Мађарској, у граду Кечкемет, па је имао мађарске таблице.
Аустријска полиција, заједно са колегама из Мађарске, трага за кријумчарем који је возио камион и побегао са лица места. Како преносе медији, траг води у Мађарску.
Министарство унутрашњих послова поручује да неће трагати само за кријумчаром, већ и за особама које стоје иза њега, јер се претпоставља да се ради о организованој банди кријумчара, чији шефови се налазе у Румунији.
У Аустрији, као и широм Европе, ова трагедија је потресла јавност, а поједини политичари говорили су чак и о масовном убиству, те је затражено да се појача борба против кријумчара људи.
-------------------------------------------------------------

Већ били мртви када су ушли у Аустрију
БЕЧ - У камиону који је аустријска полиција нашла близу границе с Мађарском нађена су тела више од 70 људи за које се верује да су мигранти, саопштили су званичници, јавља Би-Би-Си. Шеф локалне полиције је рекао да изгледа да су људи у камиону били мртви дан и по до два. Полиција верује да су се угушили и да су већ били мртви када је камион ушао у Аустрију.
Потрага за возачем камиона је у току, али могуће је да је он већ напустио земљу.
Камион је припадао словачкој фирми за прераду меса „Хиза”. Компанија је саопштила да је камион продала 2014, а према подацима мађарских власти, возило је регистровано на румунског држављанина у Кечкемету, преноси Гардијан а преноси Бета.
Танјуг
објављено: 28.08.2015. у Политици

понедељак, 24. август 2015.

Тајван, Тибет, Синђијанг

КИНА -ПРИТАЈЕНА СИЛА

Три кинеска жаришта

Имају ли Тајван, Тибет и Синђијанг сличности с одметнутим Косовом

Ујгури у Урумчију, престоници Синђијанга Фото Ројтерс
У Кини већ деценијама букте три сепаратистичка жаришта помало налик српском Косову – Тајван, Тибет и Синђијанг – мада прича о одбеглом кинеском острву Тајвану има највише додирних тачака с одметнутом српском провинцијом.
* * *
Тајван
Званични Пекинг сматра Тајван отцепљеном провинцијом која мора да се врати матичној земљи, ако треба и силом, стално понављају кинески званичници.
Раздвајање Кине и Тајвана остварено је у грађанском рату 1949. године, а Пекинг упорно инсистира на томе да Тајван припада Кини и да мора прихватити присаједињење матици. Поруке Тајпеју у том смислу врло су честе.
Највећи снабдевач Тајвана оружјем су САД које упозоравају на то да Кина поседује најмање хиљаду балистичких ракета средњег домета и да се тај број сваке године знатно повећава, што се у Пекингу најодлучније одбацује тврдњом да је то само изговор Вашингтона за продају велике количине оружја Тајвану.
Вашингтон редовно саопштава да подржава политику „једна Кина” и не заговара независност Тајвана, али истовремено остаје највећи савезник и снабдевач оружјем. „Тајван је амерички носач авиона”, тврде војни аналитичари.
САД су 1979. године затвориле амбасаду на Тајвану и званично признале Кину, Вашингтон је, пак, и даље главни снабдевач Тајпеја оружјем и обећава му наставак помоћи у припремама за одбрану.
А кинеска порука одметнутом Тајвану веома је јасна: независност је неприхватљива.
*
Тибет
Кина се заветовала да ће искоренити немире у узаврелим тибетанским областима и оптужила далај ламу да често потпирује сукобе, посебно у време Лосара, пред Тибетанску нову годину.
Простран као два Тексаса, на површини од 1.221.700 квадратних километара, Тибет (са само три милиона становника) чини осмину укупне кинеске територије, а Пекинг тврди да се неће одрећи Тибета ни под којим условима. И упорно понавља да Тибет има статус аутономног региона од 1951. године.
Од тада до данас о Тибету круже две приче. Прва је холивудска и говори о Тибету као висоравни чуда, рајској земљи Шангрила, где људи испуњавају своје празне животе, где колају жуте ламаистичке чаролије и где ламе хране птице – покојницима.
Према холивудским филмовима о Тибету, престоница Ласа неодољиво мирише на јечмено пиво и тамјан, а људи ту долазе да би трагали за егзотичним и спиритуалним, што квари присуство наоружаних кинеских војника.
Тибет је митска чудесна земља на коју пројeктујемо наше снове, каже холивудска звезда Ричард Гир, иначе следбеник далајламе, док његов истомишљеник „мали Буда” Кијану Ривс тврди да тибетански будизам чини једну од основа хедонистичке new-age спиритуалности, која је постала изузетно популарна на Западу.
Далајлама (79), спиритуални лидер Тибетанаца, уважена личност на Западу и добитник Нобелове награде за мир (1989), најзаслужнији је за садржај холивудске приче. Према њој, Кинези на Тибету брутални су освајачи и окупатори који разарају религиозну и културну традицију Тибета.
Кинеска прича је потпуно другачија. Тибет је у вазалским односима с Кином још од 13. века, у време династије Јуан. Он никад није био Шангрила, него екстремно заостало феудално друштво, које су обележавали беда, корупција и сукоби клерикалних кланова.
Ова небеска висораван (на 4.900 метара) некад је била, према кинеској верзији, легло педофила у монашким браон тогама, где су дечаци били слуге моћних лама. Тибет је увек уживао извесну аутономију, али под будним оком кинеских императора, који су имали пресудан утицај на избор далајламе, панченламе и других највиших религиозних личности на Тибету.
Изузетак је био у 19. веку када су Британци после победе у опијумским ратовима преузели Тибет као сферу својих интереса. Кинеска Црвена армија под вођством Мао Цедунга је, пак, 1951. умарширала на Тибет, који је тада добио статус аутономног региона унутар кинеске државе.
Последње побуне на Тибету често проистичу и из ривалске потребе водећих западних сила, у првом реду САД, да Кини умање самопоуздање, да је у захукталом економском успону „повуку за рукав” и укажу јој да је рањива по питању људских права.
*
Синђијанг
Локална влада кинеске покрајине Синђијанг оптужује ујгурске сепаратистичке лидере са седиштем у иностранству да организујуоружане нападе на припаднике Хана (већински народ у Кини).
У покрајини Синђијанг живи 47 етничких група. Најбројнији су Ујгури, муслимани пореклом из централне Азије.
Ову огромну северозападну област (1,6 милиона квадратних километара), с непрегледним пустињама и пашњацима, у којој живи девет милиона Ујгура (народи турског порекла), спорадично потресају побуне, експлозије и атентати под сепаратистичким и исламским барјацима.У Синђијангу живи и два милиона Казахстанаца, који се не слажу с Ујгурима, као ни с Ханима, и стога стално представљају потенцијално жариште.
Ујгури у Синђијангу кратко су били независни – од 1944. до 1949. године, као „Република Источни Туркестан” (или Ујгуристан, како кажу ујгурски сепаратисти) – када се у Кини водио грађански рат. Након доласка Мао Цедунга на власт ова непризната творевина је укинута.
На улицама Урумчија и Кашгара мушкарци никад не скидају турбане, калоте и шербуше, а жене чадоре, због вере али и заштите од оштрих карабурана (црних урагана), који дувају најмање четири месеца годишње, претварајући дане у ноћи. Ујгури живе успореним средњоазијским ритмом, тврдећи да њихова права престоница није Урумчи већ Кашгар, где су некад владали њихови султани. Јести свињетину – то је светогрђе за овај народ који не признаје чак ни пекиншко време, навијајући часовнике два сата унапред.
Такозвана земља Ујгура у древна времена означавала је границу између кинеске цивилизације и неприступачне пустиње, где су камиле биле једини превоз. Ујгури су сачували и неколико хиљада кареза, подземних канала, ископаних пре неколико стотина година, кроз које вода стиже од удаљених глечера до мноштва винограда у пустињи.
Ујгури су муслимани сунити и, за разлику од ханске популације, која насељава градове, претежно живе на селу.
Кинези сматрају да фитиљ Синђијанга не пали „верски геноцид”, већ амерички апетит за нафтом. Стара формула „завади па владај” важи и овде.
Петар Мићковић,  објављено: 24.08.2015  у Политици

четвртак, 20. август 2015.

Utisak nedelje - 22.12.2013. - Djordje Vukadinovic, Dragoljub Zarkovic, ...

ДРУГОСРБИЈАНЦИ - „ДОМИНАНТНА ЕЛИТА“


jelenatrivan01 (1) 3Пише: Андреј Фајгељ
У Србији напредњаци су своје кадрове у области културе заменили демократама. Почело је у септембру 2013. сменом министра културе Братислава Петковића, а затим су један по један смењивани секретари и помоћници у Министарству, директори установа културе и чланови управних одбора. Бивша потпредседница ДС Јелена Триван постављена је за в. д. директора „Службеног гласника”. Управник Народне библиотеке је Ласло Блашковић, а председник Управног одбора Михајло Пантић. Милета Продановић се нашао на челу Савета за културу. Небојша Брадић, министар културе у влади Мирка Цветковића, нови је уредник културно-уметничког програма Радио-телевизије Србије. Радио-телевизија Војводине, други српски јавни сервис, о трошку пореских обвезника објавила је књигу Латинке Перовић, мајке „друге Србије”. За то време, смењени су Мирослав Живковић у Историјском музеју Србије, Мирослав Тасић у Етнографском музеју Србије и Владислав Шћепановић у Музеју савремене уметности.
Кадрови СНС не могу да схвате ко их смењује, ДС или СНС? Није ни битно. ДС и СНС су постале једно: ДСНС. То је савршено у складу са политичком теоријом која напредњаке односно прогресисте смешта баш тамо где се тренутно налазе: лево од демократа и либерала; али никако није у складу са конзервативним имиџом захваљујући којем су победили ДС на изборима. Заокретом у „другу Србију” СНС није само изневерила своје функционере већ и преварила своје бираче.
„ДОМИНАНТНА ЕЛИТА“
Како ће се другосрбијанци одужити Александру Вучићу за специјални третман који уживају? Тако што ће му забити нож у леђа чим се окрене. У то смо се уверили на примеру начелника генералштаба Љубише Диковића, којег је Наташа Кандић за ћутање на њену цензуру књиге у Дому Војске наградила оптужбом за ратне злочине.
Другосрбијанцима ниједна кадровска услуга није довољна јер сматрају да им свака функција ионако припада. Горица Мојовић је управљала културом Београда у време комунизма, а затим опет након петог октобра. Мислите да сада показује захвалност што њени саборци преузимају водеће позиције из опозиције? Напротив, она упозорава на „сечу ‘жутих’ кнезова културе”.
Наслов књиге Латинке Перовић је Доминантна и нежељена елита, при чему у доминантну елиту сврстава своје неистомишљенике. Наравно, свако може да објави књигу на телевизији о трошку грађана, то уопште није доминантно. Свако може да цензурише књигу у Дому Војске. Свако може да изгуби на изборима и остане власт.
Не заваравајмо се. То може само „доминантна елита”. Само „грађани првог реда”, како је Мира Бањац поздравила конвенцију Демократске странке. „Група малих диктатора, која држи сва позоришта, све галерије, музеје и институте”, како их је описао Момо Капор.
Жута култура је наследник црвене културе. Од ње је наследила једноумље, умишљеност да се налази на правој страни историје и спремност да елиминише сваког неистомишљеника. Леволиберална олигархија доминира Србијом тачно 70 година, колико је протекло од стрељања књижевника Григорија Божовића и многих других.
Србима је 70 година забрањено да се сећају својих жртава. Наташа Кандић је на Старом сајмишту у склопу Октобарског салона оптужила Србе за геноцид. Старо сајмиште је логор смрти у којем су Срби страдали у геноциду. Чак ни на том светом месту либерали не помињу српске жртве већ искључиво српске злочине. Постоји ли суровија орвеловска манипулација против сопственог народа? Постоји. Уочи Хашке пресуде Готовини гласило Соње БисеркоХелсиншка повеља објавило је да убиство стотина српских цивила у „Олуји” није злочин. Толико о морализаторској дефиницији Радомира Константиновића: „Друга Србија је она Србија која се не мири са злочином.”
Србима је 70 година забрањено да чувају своје наслеђе. Сретен Угричић је као управник Народне библиотеке масовно уништавао књиге – на основу случајног узорка из евиденције недостаје око 200.000 књига – од којих су многе заштићене законом као културно добро од изузетног значаја. Књиге је уништавао и нови управник, као и Латинка Перовић. Је ли уништавање баштине либерална културна политика?
ДВЕ ГОДИНЕ БЕЗ МОНОПОЛА
Србима је 70 година забрањено да се поносе својим идентитетом. Данас је то посебан апсурд, јер живимо у доба идентитета. На територији Србије и у непосредном окружењу стасавају нове нације, мањине љубоморно чувају национални идентитет, гојазни и глувонеми афирмишу своју посебност, бициклисти окупљају критичну масу, хомосексуалци су изашли из ормана и парадирају понос, само Србе и даље гурају у орман.
Чишћење културе и политике од националних идеја и кадрова јесте врста етничког чишћења. Смене својих људи након изборне победе су само један од симптома. Други је волшебно претварање десничара у ултралиберале. Према неким тумачењима, такав преображај су прошли Чедомир Јовановић, Вук Драшковић и Александар Вучић. Са друге стране, Зоран Ђинђић је убијен када је покушао да направи заокрет у супротном правцу.
Српско питање је у Јасеновцу и „Олуји” решавано чишћењем. Никад више! Идентитетска културна политика посвећена очувању националног наслеђа и сећања не сме бити забрањена.
Две кратке године идентитетске културе, без обзира на срамно укидање, означиле су крај једноумља. Народ је видео да, поред интернационалног, може да постоји и национално, да је могуће поштовати себе. Пример је ћирилица, која се прво вратила на један јавни натпис установе културе, уз ужасне либералне прогоне, а онда наставила да се шири, од градских аутобуса у Новом Саду и Београду, до флашица „кока-коле”. Оборен је мит да „мора латиница због странаца”, који није ништа друго него комплекс ниже вредности. Седамдесетогодишња забрана српства пољуљана је у својој упоришној тачки: култури.
Када су либерали предвођени Теофилом Панчићем покренули бојкот Културног центра Новог Сада, био је то опит: има ли културе изван жуте културе. Првих недеља, програми су се проредили, зидови галерија су зврјали празни. Међутим, мало по мало, почели смо да откривамо огромну већину уметника који нису део жутог монопола и бојкота. Културни центар убрзо се напунио тако да и најстрожи критичари признају да не памте такав квалитет и ту количину садржаја. Проверено: либералу дариват културу, грехота је о томе и мислити.
(Политика)  Андреј Фајгељ, „Етничко чишћење српске културе”, Политика, 06. август 2015.

Истина је лековита, или зашто је ликвидиран Гадафи?


824878-110418-libya-gaddafi-2Подразумева се да ћемо ретко добити тачан приказ стварности од корпоративних медија, што је, уосталом, разлог због којег независни медији постоје. Привредници Џемс и Џоан Мориарти су избегли заробљавање од стране терориста Ал Каиде током револуције у Либији 2011. године.
Моријартијеви представљају три снажна мотива за уништење Либије од стране западних сила и њихових међународних финансијера:
1. Гадафијев план да успостави златом подржану валуту, која би на крају постала пан-афричком валутом и тиме економски ујединио афричким земљама и ослободио их западног империјализма;
2. Жеља САД за успостављањем војне контроле над Африком која би отерала кинеске инвеститоре;
3. Наводна тужба вредна 7 трилиона долара за накнаду штете настале раскинутим уговорима са европским земљама током “колонијалне ере”, а коју је иницирао Гадафи у име свих афричких земаља.
Далеко од ослобођења либијског народа од диктатуре, НАТО бомбардовање 2011. године за циљ је имало да одржи доминацију САД и ЕУ над Африком. Али оно шта заиста упада у очи је потпуна безобзирност приказана у Либији (а и другде, уосталом) и од стране НАТО-а и од стране побуњеника, као и разарања која су са уживањем демонстрирали цепајући земљу на делове. Они имају приступ високо техички опремљеном наоружању и возилима што им омогућава да ”уберу плодове уништавања” какво су раније могли само богови да изведу. Њихов ручни рад има психопатски рукопис и резултат је огромне уништавајуће Западне цивилизације и оберучке прихваћених принципа уништавања, на славу Запада и либијских побуњеника. Моријартијеви су били сведоци великог броја ствари док су путовали по земљи као међународни посматрачи испред комисије за утврђивање чињеница коју је покренула омладинска међународна организација и причали су о бекству након заробљавања од терориста, али и прогону и притисцима које и дан-данас над њима проводи влада САД.
Прочитајте још:
Једна од најважнијих ствари коју треба разумети о Либији у 2011. години је да Гадафи више није био формални политички лидер у земљи. Од 2006. године у суштини је био либијски духовни вођа, симбол ,иако он није наставио да заступа интересе људи на међународној сцени. Облик владавине у земљи – Либијској Арапској Џамахирији – био је номинално социјалистички у смислу да је богатство правилно распоређивано, али то је много више од тога. Гадафи је створио, или је био инспирација за нешто најближе ”утопији на Земљи”. Либија није била само демократска (у позитивном смислу те речи) већ и хумана на начин који није виђен на Западу дуго, дуго времена. Замишљени свет о којем сте можда само сањали, где нема дугова, нема осигуравајућих друштва, нема банака (сигурно не Централних банки), у ком су потребе свих збринуте… па, то је Либија прије 2011. Неспоразуми међу људима углавном су решавани без државне интервенције. Либијскиа скромна војска је била опремљена совјетским оружјем из 1980-их, па је тако постала лака мета за огромну ватрену моћ НАТО-а. Од Локербија и бомбашког напада у берлинској дискотеци због којих су га ЦИА и пријатељи изоловали, Гадафи је постао параноја у међународној заједници. Након напада 11. септембра, он је настојао да закопа ратну секиру са Западом и обавезао Либију да буде део Бушовог рата против тероризма, пружајући богате информације о радикалима у својој земљи и правио је договоре који би подигли вишедеценијски ембарго Либији и, не најмање важно, тврде Мориартијеви, давао је масовно мито западним лидерима, као што су бивши француски председник Никола Саркози и Барак Обама (преко једног од његових стричева). Саркози је испитиван од стране полиције због примања 50 милиона евра од Гадафија за председничку кампању 2007.
Западни политичари враћају Гадафију екстремним обликом “промене режима” која је резултирала буквалним касапљењем Гадафија од стране побуњеника које је подржавао Запад. Моријартијеви описују како су снаге НАТО-а бомбардовале архивске зграде у земљи, у очигледном покушају да се елиминишу сви трагови либијске историје. Оне су разнеле куће, улице, продавнице хране, школе, болнице, основну инфраструктуру за снабдевање водом, житна поља и младице палми. Они су ”отворили” земљу за оно што је данас заиста “пропала држава” са свакодневним насиљем и не једном већ две конкурентске владе. Либија има неке од најбоље очуваних римских рушевина у целом Медитерану. Не зна се да ли је НАТО бомбардовао и њих, али на основу онога што се дешава у Сирији, то је само питање времена пре него што буду потпуно уништене. Либијски побуњеници (који данас оперишу као ИСИС у Сирији и Ираку) којима су западни грађани одушевљено клицали, били су мозгови потпуно уништених дрогом. Мориартијеви кажу како су чули крике либијског војника кога су увукли у хотел у Триполију, одвели на спрат и тамо мучили до смрти. Џамије су претворене у центре за мучење од стране исламистичких побуњеника, где је силовано на хиљаде људи, сечени на комаде, уд по уд, и силом храњени како би остајали у животу.
Број погинулих од бомбардовања НАТО-а и његових лудих ескадрона смрти је, на основу података које су Моријартијеви прикупили и проследили од племенских вођа, најмање 600.000. Становништво Либије бројало је 6 милиона у то време. Моријартијеви кажу да је 40.000 оних који су мучени до смрти. На основу састанака са племенским вођама, они су пријавили комисији за утврђивање чињеница да је 100.000 људи убијено у НАТО бомбардовању у првом месецу.
Они тврде да је НАТО бацио више бомби на Либију од марта до октобра 2011. године него што је употребљено у целом свијету током Другог светског рата. Цифра којом баратају за број побуњеника је много већа него игде другде – 250.000 побуњеника који су свакодневно долазили у земљу из свих земаља Блиског Истока и шире. Јасно је да су терористи посебно на мети имали црне Африканце, чији покољ Моријартијеви описују као “црни геноцид”. Постоји најмање 128 масовних гробница у земљи.Ј ош два милиона људи је расељено, једва преживљава у избегличким камповима на Тунижанској и Египатској граници.
Четврт милиона терориста, то вам даје идеју о обиму ових америчких прокси ратова. Није ни чудо што се комбиноване снаге Сирије, Ирана, Ирака и Хезболаха боре против ИСИС-а у сириској пустињи – они се боре против мноштва имепријалистичких пешадинаца. Западне силе су ставиле ембарго Либији на храну, воду и санитетски материјал – баш као што је сада случај са Јеменом. Хиљаде наоружаних камиона напунило је теретом бродове у луци истоварујући хамере, СУВ-ове, и товарећи наново као основне ствари тешку артиљерију и плаћенике. Моријартијеви описују долазак хеликоптера у Триполи са носача авиона и насумично пуцање по свему и свачему. 1.300 људи, углавном цивила, убијено је већ првог дана оснивања тзв ”зоне забране летења” од стране НАТО-а. Шестог дана овог преврата маскираног у револуцију, постављен од стране Запада, Национални Прелазни Савет Либије оснива прву централну банку икада. Да би Либија била добродошла поново у међународну заједницу сва њена готовина, драгоцени метали и остала средства кући и у иностранству преписана су новој, приватној, Централној банци Либије коју контролишу странци.
Моријартијеви кажу да су пристали да се изгради трајна израелска база и да имају документа која то потврђују. Данас су у наше име забили заставу у нову земљу, сутра ће нас мрзети због наше слободе. Да сте у то време били новинар у Либији, били бисте релативно безбедни, не зато што ове поштују новинаре као неутралне посматраче, већ зато што су новинари радили за њих. Моријартијеви имају доказ о убаченим новинарима, и не само катарске Ал Џазире чије је особље било са терористима од првог дана и лично позивало на ваздушне ударе и деловало раме уз раме са њима. Моријартијеви знају шта се десило у нападу на ”амбасаду” у Бенгазију 11. септембра 2012. Имали су претходна сазнања о нападу, али нико у Вашингтону није био заинтересован за оно што су чули на терену. Након тога, мештани су им рекли где могу наћи нападаче. Још увек нема интереса из Вашингтона; најава америчког Стејт Департмента за ”награду од 10 милиона долара за информације које би довеле до хапшења Стивенсових убица” је било чисто позориште. Мореијартијеви су описали детаљно, на основу изјаве очевидаца са којима су разговарали, шта се дешавало у резиденцији те ноћи. Између осталог, Стивенс је изгледа био убијен и пре почетка напада.
На питање зашто је амбасадор Крис Стивенс жртвован, они сумњају зато што је “превише знао”. Стивенс је надгледао – или је бар дубоко уплетен у – пошиљке оружја и терориста преко резиденције у Бенгазију, која је у ствари ”сигурна кућа” ЦИА-е, у Сирију, да убрзају прокси рат америчке владе против Асада, који је озбиљно почео рано у 2012. години. Моријартијеви указују на то да је Стивенс вероватно покушавао да обезбеди испоруку 20.000 преносивих МАНПАД земља-ваздух ракета терористима.
Када су Моријартијеви заробљени у Либији, америчка влада им је у суштини рекла да “искористе прљав веш”. Бег је постао могућ када их је руски амбасадор упутио на брод за спасавање који је послала влада Малте. Они су узалуд покушавали да пронађу брод, а он никада није пристао јер је ситуација била веома опасна. У повратку у свој хотел у Триполију сатерани су у ћошак од стране побуњеника који су им рекли да су њихова имена на њиховим листама. Тада схвативши да су они пристојно плаћени за сваку особу коју убију уз бонус ако масакрирају и спале тела, мислили су да им је дошао крај. Гледали су како западне ТВ екипе снимају разговоре са страним држављанима, а касније су схватили да је то било дозвољено само зато што су изјаве ових људи касније користили у западним медијским извештајима као доказ о “злочинима почињеним од стране Гадафијевог режима”.
Моријартијеви су коначно чудесно побегли из тог пакла који је створио НАТО када су платили 16,000 долара “побуњеницима”, од којих се један сажалио на њих и одвео их на сигурно. Како им је неко из америчке војне обавештајне агенције касније рекао,”Сви ви треба да будете записани у Гинисову књигу рекорда јер нико никада није побегао Ал Каиди жив.”
Обратите пажњу, Моријартијеви су обични пословни људи који нису имали антизападне или либералне мотиве да у Либију долазе ”са секиром”. Њих је тамо послао амерички капитализам.
Када су коначно, преко Туниса и Рима, дошли у САД, Моријартијеви су испитивани о свом повратку и у првих годину дана стално су разговарали са разним обавештајним агенцијама. Амерички званичници су хтели своју причу и доказе које су скупили за комисију за утврђивање чињеница, али Мориартијеви су схватили да се информације користе за помоћ уместо да зауставе терористе у Либији. Након што им је директно речено да ”ћуте, иначе…”, они су изашли у јавност са својим информацијама. Више претњи смрћу је уследило и они су једва избегли покушај хапшења за поседовање дроге. Њих редовно малтретирају владини агенти и ометају их око поновног започињања њиховог посла са уљем за чишћење или добијања запослења. Моријартијеви живе запушених уста.
(Autor teksta: Niall Bradley)  (Izvor i prevod: sott.net)  (преузето: Истина ослобађа )

субота, 15. август 2015.

Дафина Тољај (1998 - 2015)

 Салих и Саранда Тољај са децом (слева надесно): Денис, Анита, мала Тијана и Дајана
Салих и Саранда Тољај са децом (слева надесно): Денис, Анита, мала Тијана и Дајана

НА Новом гробљу у Пожаревцу у суботу ће бити сахрањена Дафина Тољај (17), која је у четвртак у зору живот изгубила у ауту који је слетео с коловоза и више пута се преврнуо. У овом удесу погинуо је и Дафинин друг Милош Милошевић (20) из Смољинца, док је возач Ненад Стевић (24), такође из Смољинца, прошао са лакшим повредама.  
У кући у којој подстанарски живи Дафинина шесточлана породица, у петаксу владали очај и неверица. Још увек не могу да се помире са трагедијом мајка Саранда (40), отац Салих (44), брат Денис (19) и сестре Дајана (15) и Анита (13), док најмлађа, трогодишња Тијана, још није свесна шта се заиста дешава.
Оца Салиха затекли смо како прима саучешће од пријатеља и комшија, док је мајка Дафина лежала на кревету испред куће, бледа и у сузама, окружена уплаканом децом.
- Са Дафином сам се чуо у среду увече. Била је код другарице у Смољинцу и рекла ми је да иду код њене тетке, која у том селу држи кафић. Нисам ни слутио да је то последњи пут како јој чујем глас - каже очајни Салих, који већ годинама своју породицу издржава радећи као поштар.
Док нам то прича, у двориште улази његов колега, да провери коју Дафинину одећу да однесе у капелу, да је обуку за вечни починак. Након трагедије, породицу нико из полиције није обавестио да је Дафина погинула, већ су то сазнали од других.
- У четвртак ујутру, око девет сати, таман сам изашао из поште и кренуо на терен, кад ме зове ћерка Дајана и каже да одмах дођем кући, нешто се десило. Рекла ми је шта је чула, па сам назвао полицију. Потврдили су ми да је моја ћерка погинула и да ће неко од њих да контактира са мном, али до сада се нико није огласио - каже Салих.
Његова супруга у тренутку трагедије налазила се у Швајцарској, где је отишла да сезонски заради неки динар за децу, јер једва састављају крај с крајем.
- Чим ми је муж јавио шта се десило, кренула сам назад. Стигла сам у четвртак увече, ни сама не знам како - каже очајна мајка, док на крилу држи најмлађу Тијану.
У дворишту смо затекли и Дафинину најбољу другарицу Ивану, која каже да Ненада, који је кобне ноћи возио ауто, нису ни познавали.
- Седели смо у кафићу кад је он пришао и понудио се да Дафину и Милоша преве зе до Пожаревца. Ја сам после отишла, а они су остали, па сам тек сутрадан сазнала шта се десило - каже Ивана.
Дафина је била средњошколка и од јесени је требало да крене у трећи разред Политехничке школе. Њена породица избегла је са Косова пре 15 година и од тада се непрестано злопати, потуцајући се од куће до куће, јер све време живе као подстанари.
- Исекли су нам струју због дуга од 35.000 динара. На молбу мог колеге, у "Електроморави" су пристали да нам укључе струју док не сахранимо Дафину - прича Салих.
Каже да се због тешке материјалне ситуације више пута обраћао за помоћ граду и држави, али да нико до данас није реаговао. Нико им није понудио помоћ ни око сахране, једино су им се у несрећи нашле Салихове колеге, којима је због тога он неизмерно захвалан.
* Кућа у којој је Дафина Тољај живела са породицом


АУТО СЕ ПРЕВРНУО НЕКОЛИКО ПУТА
ДАФИНА и Милош погинули су у четвртак ујутру, у атару села Баре, услед превртања "фолксвагена", док је возач Ненад Стевић прошао са лакшим повредама. До несреће је дошло у 4.15, на магистралном путу Пожаревац - Велико Градиште, када је Ненад, услед пребрзе вожње, својим аутом аустријских регистрација нагло скренуо у супротну траку, а онда слетео с коловоза у њиву, након чега се возило преврнуло више пута.
САУЧЕШЋЕ
ДАФИНИН отац прича да им је долазио један од рођака возача, како би, у име те породице, изјавио саучешће, пошто је њима непријатно да се појављују.
- Чујем да је тај Ненад мало више попио у кафићу и да је пребрзо возио. Зато га сматрам директним кривцем за смрт моје ћерке и њеног друга - каже Салих.
НЕПРАВДА


- КАД је Анита имала пет година, на улици, испред куће, једна жена ударила ју је аутом. Од силине удара, дете је летело десетак метара. Ипак, та жена прошла је без икакве казне. Страхујемо да се сада у правосуђу не деси нешто слично - каже Салих.
Породици избеглој са Косова прикључили струју само дa сахране ћерку! | Хроника | Novosti.rs

петак, 14. август 2015.

Туча за место у возу за Србију

ЂЕВЂЕЛИЈА - Мигранти са Блиског истока сукобили су се данас на железничкој станици у Ђевђелији током укрцавање у воз на линији Ђевђелија - Табановце, који иде од Македоније до српске границе.
Након  кашњења воза који је требало да крене још у 10 часова бујица миграната, више од хиљаду њих, борило се за место у возу и том приликом је лакше повређено неколико људи.
Извештачу Танјуга су мигранти рекли да морају да уђу у воз и да једино тако могу да наставе пут ка земљама западне Европе.
Уз вику, гурање, ударање и претње моткама и ножевима, најбржи и најјачи су успели да уђу, а најгоре су прошли они са малом децом.
Воз још није пошао, јер се чека да железничари са граничном полицијом скину део њих због безбедности воза. 
У метежу је поломљен и један прозор на возу.
Вожња од Ђевђелије на грачко-македонској граници до Табановаца кошта 10 евра по особи.





Ђевђелија: Туча миграната за место у возу за Србију | Друштво | Novosti.rs

Туча за место у возу за Србију

ЂЕВЂЕЛИЈА - Мигранти са Блиског истока сукобили су се данас на железничкој станици у Ђевђелији током укрцавање у воз на линији Ђевђелија - Табановце, који иде од Македоније до српске границе.
Након  кашњења воза који је требало да крене још у 10 часова бујица миграната, више од хиљаду њих, борило се за место у возу и том приликом је лакше повређено неколико људи.
Извештачу Танјуга су мигранти рекли да морају да уђу у воз и да једино тако могу да наставе пут ка земљама западне Европе.
Уз вику, гурање, ударање и претње моткама и ножевима, најбржи и најјачи су успели да уђу, а најгоре су прошли они са малом децом.
Воз још није пошао, јер се чека да железничари са граничном полицијом скину део њих због безбедности воза. 
У метежу је поломљен и један прозор на возу.
Вожња од Ђевђелије на грачко-македонској граници до Табановаца кошта 10 евра по особи.





Ђевђелија: Туча миграната за место у возу за Србију | Друштво | Novosti.rs

Поезију Француске представљаће петоро еминентних песника: Паол Кејнег, Гиј Гофет, Емануел Мозис, Шантал Дипи Дуније и Жерар Картије...



ЈУБИЛАРНИ 10. међународни новосадски фестивал који ће бити одржан од 24. до 28. августа, окупиће 60 писаца из Србије и двадесетак земаља са практично свих континената, а у средишту пажње биће француска поезија, саопштило је јуче Друштво књижевника Војводине (ДКВ). 
- Поезију Француске представљаће петоро еминентних песника: Паол Кејнег, Гиј Гофет, Емануел Мозис, Шантал Дипи Дуније и Жерар Картије. У оквиру фестивала, у Огранку САНУ у Новом Саду биће промовисана Антологија савремене француске поезије - каже за "Новости" председник ДКВ Јован Зивлак.
У антологију ће, на преко 200 страна, бити заступљено 12 песника, а приређивач је, додаје наш саговорник, Жерар Картије, једна од најупечатљивијих личности не само француске поезије и културе. Он је, наиме, био један од пројектаната тунела кроз Алпе и тунела испод Ламанша, да би напустио пројектантски посао и потпуно се посветио поезији.
- Када је реч о највишем признању фестивала, Међународној награди "Нови Сад", име добитника ћемо, по обичају, саопштити непосредно пред његов почетак, а у ужем избору су Кејнег и Гофет - открива Зивлак за наш лист.
Кејнег (1944) је песник родне Бретање и истрајан борац за њен аутентичан језик, што му је донело доста политичких неприлика. Гофет (1947), с друге стране, живи у Паризу и члан је одбора за читање издања "Галимара".
Поред француских, импресиван је и списак других страних писаца који ће се крајем августа окупити у Новом Саду. Они стижу из Велике Британије, САД, Немачке, Русије, Шпаније, Данске, Аустрије, Румуније, Бугарске...
- Уз двојицу кандидата за награду "Нови Сад", пажњу посебно скрећемо на Хосеа Рамона Рипоља из Шпаније, Јана Конефкеа из Аустрије и Метјуа Свинија из Ирске - каже Зивлак.
Биће ту, наравно, и еминентни српски писци попут Драгана Јовановића Данилова, Маје Фамилић, Николе Страјнића, Енеса Халиловића... Током четири фестивалска дана, младој песникињи Јелени Блануши из Банатског Великог Села бити уручена и овогодишња "Бранкова награда".

АНТОЛОГИЈА- ЗА ДЕЦЕНИЈУ
У ПОВОДУ десете годишњице, биће промовисана и Антологија Међународног новосадског књижевног фестивала. На чак 500 страница, наћи ће се стихови тачно 300 песника који су током претходних десет година походили Нови Сад.




Сусрет са француским песницима | Култура | Novosti.rs

Архива чланака