Претражи овај блог

недеља, 12. јун 2011.

ОТВОРИ ОЧИ / Слободан Бранковић


Зуква, Мишљеновац. Знак препознавања

 Буди се!
Не, то није Буди се исток и запад.
Твој ваздух,
Који само што ниси удахнуо,
Управо су отровали.
Дрво, које дише за тебе,
Секу. Дивљину, прапостојбину затиру.
Нема воде кад ти се осуши језик.
Ни леда за виски у великој чаши.
Отвори очи.
Дошао на свет, крај Фукушиме,
Зека без ушију.
О, Ти, који не можеш више да стигнеш

Ни свој све убрзанији живот.
А кад прође, ни да махне.
Горе-доле, небо-земља,
Постаје пут прашине.
Каква тескоба и под земљом?
Човече, куда? Даље?
Ти, који си у времену
И од времена...
Са Богом у себи,
Какав простор, бескрај,
А тако си мали под звездама.

четвртак, 02. јун 2011.

КЊИЖЕВНИЦА ИВАНКА КОСАНИЋ КАО КРИТИЧАРКА


Промоција књиге:Трагом књижевног лука

КЊИЖЕВНИЦА
ИВАНКА КОСАНИЋ КАО КРИТИЧАРКА ИЛИ
ПУТОКАЗИ У НЕВИДЉИВО

Ко би песника да схвати,  тај /
мора поћи у песников крај ( Гете),

а ко би  да разуме  стваралаштво Иванке Косанић  (жене од књиге и културе) треба да прочита њену књигу „Крајем недеље“.  То је књига записа  који су својеврсна документарна проза, књига кратких прича или како то ауторка у упутној напомени „Пре читања“ пише:
„У избору од четрдесет и осам мини есеја – записа сажето, углавном озбиљно, понекад са духовитим отклоном, као слика о нама и нашем менталитету, бележена је културна свакодневица у преломном и кризном времену друштвене стварности, што је утицало и на културу.“
Записи, иако их ауторка назива  и  колумнама мини есејима су својеврсне приче о нама, нашем времену, настали  1995. и 1996. Они су и ауторкина исповест, њена духовна биографија, јер писац и када пише о другима пише о себи.
Они су белег једног времена, потврда, како то ауторка истиче трага о времену, доказ о постојању......
                                                                                                                       Мирослав Тодоровић