ДИБИДУС - Дигитална Библиотека Друкчије Уређене Србије

До краја 20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања. Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера. Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други… До сада су Заветине објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца. Заветине су и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности. Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији. Последњих година Заветине постају покретањем електронског Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности… = извор: Дуг поглед уназад: Заветине

субота, 31. октобар 2009.

Beseda / Milan Balinda

U mladosti sam kopao po starim papirima, računima, knjigama i leksikonima; pretraživao geografske karte; preturao među salvetama u restoranima i zgužvanim papirnim otpacima u korpama za smeće po jeftinim, smradnim, hotelima. Sobe su bile prepune duhova, a dešavalo se da pri povratku zateknem u svom krevetu i žive osobe: protuve i paćenike, bolesne i iznemogle, zarazne, naivne i nevine, stare za koje se nije moglo znati da li su babe ili dede. Međutim, baš su mi ti hoteli, odnosno njihova rasprostranjenost po belom svetu, omogućavali neočekivanu prednost u pohodu na tajne dokumente.
Mnoge mi je neprijatnosti to kopanje po hartijama donelo. Za sve vreme imao sam utisak da me pri tome neko organizovano sputava; tajno udruženje zbijenog ustrojstva, razgranatih pipaka, organizacija koja je bila u dosluhu sa nepoznatim, višim silama, ili je, pak, poznavala najnovija naučna dostignuća. Ni da pomenem da nisam smeo nikome da se poverim. Istina, nikoga ko bi mogao da shvati moje probleme, nisam ni poznavao. A i da jesam...
Jedne neprospavane noći pronašao sam u svom putnom sanduku fotokopiju meni nepoznatog zapisa. Zainteresovao sam se jer mi se učinilo dovoljno neobičnim. Zanemarivši da je taj sanduk bio povelik i da ga nikad nisam pretražio do dna i bio sasvim upoznat s njegovom sadržinom, kažem, zanemarivši to, imao sam utisak da mi je taj komad papira, ta fotokopija podmetnuta. Zašto sam tako mislio? To tada nisam mogao da objasnim. Naprosto, govorilo mi je izvesno osećanje: Osetio sam duh oca.
Moj je otac bio pisac. Književnik. Pripovedač. Pripadao je i literarnoj družini u ono vreme poznatoj pod imenom «Široki vidici». U našoj se familiji govorilo da je jednoga dana odlučio da napusti to udruženje i da je nameravao da za svoju odluku navede narušeno zdravlje. Tetka mi je pričala da je otac noćima sastavljao svoju odstupnu besedu. Govorio je da će da napiše kako ga obuzima tuga na samu pomisao da mora da napusti udruženje; da mu je bilo jasno da sam nikada neće uspeti da se istakne kao značajan autor; da je shvatio da on čak i nije bio dostojan «Širokih vidika» i da ga je samo prevelika sreća povezala s družinom.
Niko u našoj familiji nije ni čuo ni video njegovu besedu, niti je imao ikakvog saznanja šta je u njoj pisalo. Moj otac, nakon što je besedu sastavio i na sastanku družine pročitao, nije nikada više o tome govorio. I nikada, ali nikada, bar koliko je to nama bilo poznato, ništa više nije napisao. Nikada! Čak je prestao da čita literarna dela. I dalje je prelistavao knjige, ali su to bili istorijski spisi, biografije, knjige o motociklima... Voleo je i političke memoare svetski poznatih autora koje je čitao, uglavnom, u originalu.
Fotokopija koju sam pronašao bila je njegova odstupna beseda. Tako je veliki dragulj u našem porodičnom mozaiku legao na svoje mesto. Postalo mi je sve mnogo jasnije. U toj besedi doslovce piše:
„Je’te govna, skribomani!“


Milan Balinda


Balinda objavljuje prvi put u okviru Sazvežđa ZAVETINE. Neka nam pošalje što pre kratke biobibliografske podatke o sebi, gde trenutno živi i šta radi, i ostalo, uz nekoliko fotografija u elektronskom obliku.

Нема коментара: